Tek, tako...  morao si da odeš zato što si imao srce veličine Lavljeg, a bio si samo Ris!

Siguran sam da u mačijem raju nikoga nećeš ostaviti ravnodušnim, kao što ni ovde, nikoga, ko te je video, nisi ostavio ravnodušnim. 

Godspeed My Friend!

 

 

 

Očekivao sam da će povodom smrti Vlade Petrića (13.11.2019, Beograd), jednog od najvećih teoretičara filma kod nas i u svetu, neko stručan da se javi prigodnim tekstom, ali je moje očekivanje ispalo uzaludno. Budući da nisam ni malo kompetentan da o Vladinom stvaralaštvu stručno pišem, ovo je prilika da se setim par situacija kada sam se s njim družio.

 

Pre toga, nekoliko biografskih beleški za one koji o Vladi malo

"Ako niste uznemireni, onda ne obraćate pažnju!", bio je poslednji

Kažu da je blog lični dnevnik, pa onda neka bude.

Imala je tada samo nekoliko meseci života više od mene. Upoznali smo se u selu. Došla je početkom tog leta kod svoje rodbine. Ja sam svako veče posle celodnevnog posla po njivama trčao na košarkaško igralište u školskom dvorištu da proverim ima li ko bolji, a ako nije bilo onda bar da potvrdim svoje mesto na tronu.

Svi su je gledali kao uobraženu Beograđanku što nikako nije bila ali je na fin način puštala sve oko sebe da misle šta hoće totalno ignorišući zle jezike.

Čovek nije niotkuda dok mu neko mrtav ne počiva pod zemljom.
(Hose Arkadio Buendija u Sto Godina Samoće, G.G. Markes)

Priča jedan Beograđanin, neki dan da se čuo sa drugarom što živi kojekuda po Evropi a koji je svratio u Beograd pa da se vide i piju kafu a i kazao mu ne misleći mnogo o tome da drugar nije lokalac već dugo,  onako na brzinu da je super ideja i da viđenje bude u “Ruskom caru” oko jedanaest pre podne mada tamo nije bio od pre koju godinu, Prosto mu se javila reč od pre i drugar kaže ok i posle se javlja i kaže da nije tamo našao tu kafanu već neko italijansko mesto na početku Knez Mihailove i pita gde je sada “Ruski car” pa da ide tamo da čeka. Vidi Beograđanin da je zbrljao stvar, evo dolazim,  čekaj na ćošku i dođe i uđu u to što se zvalo “Ruski car” ali sada nazvano i prekršteno u “Vapiano”.

Retko mi se dešava da od šoka i tuge ne mogu da govorim ceo dan. Danas je taj dan.

 

 

 

 

 

 

U sredu, 17. novembra, u 12 časova, u Beogradu, u prostorijama Srpskog književnog društva (Francuska 7), biće održana promocija časopisa za književnost i umetnost, »Tisa«, broja koji je posvećen pesniku, Vujici Rešin Tuciću.

 

Vujica je bio veliki pesnik. I još veći čovek. Spadao je među retke ljude koje, ako imate sreće, sretnete zato da bi ste videli da priroda ne može uvek da stisne sve što da u šaku tela.

 

 

 

Džim Maršal osnivač "Marshall amplification" preselio se u legendu juče (5. aprila) u 89 godini. Ne tako davno, kada je Džim imao 65 godina, ja sam mesec dana radio u Londonu kod njegovog zastupnika za istočnu Evropu, Tome Radulovica - vlasnika Toma & Co, koji je snabdeo pojačalima i muzičkim instrumentima pola SFRJ, deo Istočnog Bloka, pa i Afrike. Kroz njegovu malu radnju na 38 Kenway Road, pretrpanu opremom prodefilovali su brojni, više ili manje poznati muzičari, manje ili više cenjkajući se, i odlazili zadovoljni mogućnošću da uštede 20% (VAT), odnoseći najnovije modele Marshalla, Yamahe, Fendera, Gibsona... U Džuboksu je, još od kraja sedamdesetih, redovno izlazio njegov oglas sa parolom "Ludi Toma", a u sezoni velikih sniženja "Ludi Toma je još luđi".