Звррр!!! Звррр!!!
Клик.
- Слушам
Паја:
- Дебели, 'ајмо до Гангуле на пиво. Да изађемо мало из ових кутија које називамо станови.

Тешко жабу у 'ладно пиво натерати. Поготово на вечерњој врућини која исијава из асфалта после целодневних 35 степени.

U tom filmu
Klinac kaže ocu:
Sam si mi rekao -
Ne postoji razlog što je umrla.
Jednostavno,
došlo je njeno vreme.

„Блиц, Демократија, Време..." ­- викала је на мојој пијаци енергична колпортерка и продавачица цигарета, мало мушкобањастог става, кратко ошишана, проседа, увек у спортској одећи... а кад ме је видела и осмотрила, скоро једнако гласно је наставила: „... а, видим, неки читају и Политику!..." Вербално јој нисам ништа одговорио, само сам се насмејао и отворио новине, тако да је могла унутра да види и Блиц и Демократију. „А, извињавам се", насмејала се са, ипак, чуђењем, и она.

Mali podsetnik pred 5. oktobar: Ugovor sa narodom 

PRVO: Usvojićemo deklaraciju o hitnim pripremama za donošenje novog ustava, radi otklanjanja postojećeg ustavnog haosa.

DRUGO: Donećemo rezoluciju kojom se ukida sadašnja ekonomska i politička blokada Crne Gore, a najviši državni organi obavezuju se da odmah otpočnu razgovore s legitimnim izabranim rukovodstvom Crne Gore o karakteru 
i funkcijama buduće državne zajednice SCG.
TREĆE: Obavezujemo buduću vladu da odmah podnese program konkretnih mera SB UN, kojim bi se omogućila dosledna primena Rezolucije 1244 o Kosovu, očuvao teritorijalni integritet i suverenitet Srbije, garantovalo pravo na miran i siguran život, i podstakla njegova integracija u institucije zemlje.
ČETVRTO: Donećemo zakon kojim ćemo smanjiti broj ministarstava barem za trećinu, ukinuti sva ministarska mesta bez portfelja i ograničiti broj potpredsednika na najviše tri.

da, da.

retki su razumeli dada,

ali ipak jesu.

on je pomerao granice...

sobom.

neuporedivo sjajan slikar.

znam da je sreo

milosrdnog utešitelja. ako ga ima.

Od posledica mozdanog udara, u subotu je u 69. godini preminuo Clarence Clemons, saksofonista,  perkusionista i nezamenljivi clan Springstinovog E-street Banda. Gazda ga je uvek najavljivao sa "Big Man".

Tog sam leta, U Komiži na Visu, krećući se uskom i lagano krivudavom ulicom oivičenom kamenim zgradama nosio uza se jednu knjigu Česlava Miloša. Da li je to bila «Zemlja Ulro» ili «U dolini rijeke Isse», nisam siguran, ali nosio sam je gledajući u nakrivljene škure koje su na većini kuća bile zatvorene i leti, i zimi, i dan i noć. Većina je bila prazna i napuštena. Ukućani su otišli negde, u Split, u Zagreb, u San Pedro, Kalifornija. Ili su pomrli. Tako raspršeni ne mogu se dogovoriti o budućnosti zgrade, eventualnoj prodaji. I zato kuće propadaju.

Osećanja, osećaje, teško je iskazati rečima a ako ti dotaknu najosetljiviji deo duše onda je to prosto nemoguće! Vreme prolazi, ja znam kako sam se osećao i šta sam osetio i to me svakodnevno proganja ali se nikako nisam usuđivao da to podelim s vama! I sada sam u dilemi da li će opis onoga što sam osetio, sadržati u sebi makar delić one energije, tuge, bespomoćnosti, poštovanja, pijeteta...

Na ostrvo Vido 21. Januara 1916 godine prve su došle Moravska, Pirotska i Čačanska vojna bolnica.

Da li je Srbiji bolje nego pre 12. marta 2003. godine ─ između pitanja koje na kraju svoje knjige Atentat na Zorana postavlja Miloš Vasić i dileme kako bi Srbija izgledala danas da je Zoran Đinđić živ, koje je u danu za nama sebi verovatno postavljala većina građana i građanki ove zemlje, priča o političkom nasleđu Zorana Đinđića jedna je od onih tema koje, čak i danas, sedam godina kasnije, Srbiju čine taocem svoje loše prošlosti. U međuvremenu ─ nada da je bolja budućnost ipak moguća (čitaj: uređeno i upristojeno društvo koje počiva na principima i na zakonima) svedena je na minimum, politička scena pretvorena je u otužni buvljak, u patetično šibicarenje i pilićarenje koje sa pokojnim premijerom ima toliko malo veze da čovek ima pravo da se pita i da li je u ovoj zemlji Zoran Đinđić ikada uopšte i postojao?