Premotavajući TV snimke i lične uspomene stalno se pitam šta se u međuvremenu dogodilo toj silnoj, nepreglednoj masi građanki i građana sa Trga Republike 9. marta 1991. godine!? Gde su nestali tokom proteklih 25 godina? I šta je sa tom Srbijom, buntovnom, nemirećom, željnom slobode i normalnog života?

Iz

Tužan dan za Srbiju. Neka joj je večna slava i hvala joj za sve što je učinila za svoju zemlju. Iskreno saučešće porodici.

 

    najavljujem vam moju novu knjigu, svečano - uz muziku

 

 

 

i pozivam vas da budete u save kovačevića (mileševskoj) 38 kada budemo postavljali spomen ploču na zgradu u kojoj smo živeli (bićete obavešteni kada), pa ko hoće, može, dolazi mu se, usput mu je... neka nam se pridruži) . to je čin uglavnom miran, brzo se dodje, postavi se tabla i posle se ide na piće. a može i da se okupi škvadra da pozdravi čin. kako god ispadne - dobro je. 

 povod je dvadeset pet godina od zoranove smrti. i knjiga ima ovu

 

 

 

Zbogom Maestro i Hvala!

 

Sećanje na holokaust. Na stravu i bruku ljudskog roda, na vreme neljudi sakriveno iza grčke reči koja označava onog ko je spaljen. Posle vremena zveri, ta reč se šire koristi za genocid, istrebljivanje Roma, Slovena i Jevreja, ali zbog stravičnog, višemilionskog broja jevrejskih žrtava, mahom se vezuje za ovaj, kroz dugu istoriju sveta, proganjani narod.

 

 

Bilo je to pre par godina. Saša i ja smo dobili poziv da gostujemo u Norveškoj, u saradnji sa Tuti organizacijom u Falstad memorijal centru.

Sve što smo znali je da je to bio logor za

Da li je Srbiji bolje nego pre 12. marta 2003. godine ─ između pitanja koje na kraju svoje knjige Atentat na Zorana postavlja Miloš Vasić i dileme kako bi Srbija izgledala danas da je Zoran Đinđić živ, koje je u danu za nama sebi verovatno postavljala većina građana i građanki ove zemlje, priča o političkom nasleđu Zorana Đinđića jedna je od onih tema koje, čak i danas, sedam godina kasnije, Srbiju čine taocem svoje loše prošlosti. U međuvremenu ─ nada da je bolja budućnost ipak moguća (čitaj: uređeno i upristojeno društvo koje počiva na principima i na zakonima) svedena je na minimum, politička scena pretvorena je u otužni buvljak, u patetično šibicarenje i pilićarenje koje sa pokojnim premijerom ima toliko malo veze da čovek ima pravo da se pita i da li je u ovoj zemlji Zoran Đinđić ikada uopšte i postojao?

Taj dan .., odnosno pravilnije je reći to veče, ma u stvari može da stoji i taj dan, šta ima veze .., e pa taj dan je jedini vremenski interval moga života koji sam u pedesetak teza bacio na papir.
Inače pamćenje imam krajnje selektivno, ali to što prođe te nekakve moje prioritetne filtere pamtim i dugo i u širokim zahvatima, takođe odlično pamtim i detalje, kao i periferiju događanja.
No zato npr. napamet znam samo tri telefonska broja.

Iako je tema bloga jedno veče/dan, u priču su se ubacile i druge stvari - detalji o ruti kojoj smo išli, događaji koji su vezani za određena mjesta, kratke i duže priče o ljudima koji su posredno ili neposredno vezani za temu i vjerovatno još po nešto.
Tako da sve u svemu pisanje se, kao što to obično i biva, otelo kontroli i otišlo u stranu od prvobitne namjere.
No šta je tu je -bujrum.

  

 

Bio mi je komšija iz solitera u bloku 70. Znao je da se bavim televizijom. Pri jednom susretu u liftu, zamolio me da svratim i podesim mu kanale na TV-u.

Po obaviljenom poslu, popila sam kafu. U to vreme vodila sam političke emisije. Požalila sam se kako ponekad imam osećaj da sam se zatekla s pogrešne strane kamere. Aparat me frusrira kad