Broj…kvantitet…kvalitet…vreme…duzina…jacina…velicina…ocena…bilo sta…

Nevazno je sta osam predstavlja, kao sto je i nevazno da li je osam godina od ubistva najboljeg medju nama ikada dovoljno dug period da se slucaj arhivira. Nevazno je, ali je bitno znati da bi pola Srbije volelo da se to desi i da vise nikada ne cuje ime koje im toliko para usi. To bi otvorilo

Pre nešto više od dve godine moju sestru je na povratku sa lokalnog jezera ustopirao komšija. Leto je bilo, vruće popodne. Oboje su, svako sa svojim prijateljima, proveli opušten dan. Povezla ga je, bez dvoumljenja. Znalo se da je .. onako.. bio je malo na odeljenju psihijatrije, ali već dugo se činilo da je sve manje više u redu. Sutradan je pozvana na razgovor u policiju.

Kao što znate, nije mi običaj da pišem prečesto blogove - ali još jedna vest mi je privukla pažnju i mislio sam da bi bilo korisno da je podelim sa vama.

Čudna je stvar koincidencija. Shvatiš da se dogodilo nešto čudno, pokušaš da razumeš, naravno bezuspešno, pa nastaviš dalje.

Preturam danas po slikama. To retko radim, ali mi uvek prija i bude mi lepo. Imam sreće da su mi slike u haosu. Mnogo ih je i pomešane su bez ikakvog obzira i odgovornosti prema vremenu i sledu događaja. Ima ih četiri puna sanduka. Kadgod zaronim među fotografije uvek naletim na poneku koje se uopšte ne sećam da je postojala ili je dugo, baš dugo nisam video pa sam i zaboravio da postoji. Tad se malo razveselim a malo i rastužim. Na slikama

Otišao je Pol, ali su nam ostali Ben Kvik, Brik Polit, Edi Felson, Čens Vejn, Buč Kasidi, Henri Gondorf, Fast Edi Felson, Volter Bridž... Hvala mu.

Mogu li se, u Beogradu i Srbiji, na prste jedne ruke nabrojati ljudi, poput Bogdana Bogdanovića, antifašiste, profesora, umetnika, humaniste, gradonačelnika Beograda... Pa ipak jedva da se našlo mesta za vest da je u toj i toj godini, preminuo u Beču. Možda zato što je bio redak, možda zato što je u II svetskom ratu, kao antifašista bio na strani partizana, možda zato što je bio humanista, možda zato što je bio kreativan, možda zato što su ga studenti voleli, možda zato što je bio gradonačelnik Beograda - kao rođeni Beograđanin, možda zato što se suprotstavio SANU i dao ostavku na članstvo, možda zato što se suprotstavio velikom Slobi, možda zato što ga je svet priznavao i uvažavao, možda zato što je radio i stvarao do poslednjeg trenutka...

Ili je sve tako jer su ga iz Srbije oterali oni koji su, svojevremeno, na vratima njegovog stana u Beogradu ispisivali crvenim slovima “Ustašo”. Hoće li mu neko, bar danas, reći : “Izvini Bogdane i hvala ti na svemu”

 

 

 

 

 

Biografija (B92)

    

      Dodi Al Fajed i princeza Dajana su u avgustu 1997. godine dva puta posetili luksuznu juvelirnicu Alberto Reposi u Monte Karlu. Prilikom druge posete Dajana je sa sobom ponela katalog sa izborom vereničkog prstenja koje se izrađuje po specijalnoj porudžbini. Prsten od žutog i belog zlata sa četiri trougaona dijamanta koji su oivičavali centralni

Primarni i osnovni cilj vojno redarstvene operacije "Oluja" sprovedene u ljeto 1995 bio je:
A) Vraćanje okupiranog područja pod ustavno pravni poredak medjunarodno priznate RH
B) Pomoć srpskom stanovništvu da se riješi ekstremističkih vlasti, te provedba plana Z4
C) Protjerivanje što većeg djela srpskog stanovništva kako bi se obezbedila nacionalna homogenost te samim tim i stabilnost RH
D) Obezbedjivanje važnih ekonomskih komunikacija, posebice autoput Zagreb- Beograd te linija Zagreb- Split

Kad se rade ovakva pitanja, sistem eliminacije je prvo što vas

U Komižu sam otišao uz pomoć Petra Lukovića. On je naime znao broj telefona Zorana Franičevića koji se, pošto su ga iz političkih razloga oterali iz Poleta, oženio komiškom devojkom i nastanio kod njenih na Visu. Tako da mi je Pera dao Zoranov broj; Zoran mi je dao telefon ambulante i deset dana kasnije ja sam se sa jednom torbom prtljaga i sa nekoliko baba u crnini iskrcavao iz trajekta na relaciji Split – Vis, na mol bez igde ikoga. Žene u crnom u sekundi su netragom nestale zajedno sa svojim svežnjevima. Bila je poslednja nedelja maja, sunčan dan. Na obližnjem kamenom zidu

svi znamo kako je konuzin javno razvlacio dostojanstvo srbije (na opste odusevljenje ruskih (ne)placenika iz topole)

nije nam vikiliks bio potreban da bi ljilja smajlovic seirila nad poniznoscu srpske politicke "elite" pred americkim sluzbenicima

sada se parada po zahtevu zveri zabranjuje?