LIBERALAVI KAPITALIZAM

Pre 12 godina, kada je bankarska alavost pretila da sruši "američki san", tadašnji predsednik Barak Obama je u maniru klasičnih komunističkih lidera posegao za budžetskim parama i tako uz pomoć poreskih obveznika

Već za vreme nedeljnog ručka je moja Roditeljica počinjala kritički da me merka, i mrmlja: »Trebalo bi je oprati«. To je bila više konstatacija sa imperativnom tačkom na kraju, no pokušaj dijaloga sa Ocem koji je, preko puta nje, vodio bitku sa supenim rezancima. Zamenica iz njene higijeničarske rečenice je mogla da se odnosi i na stolicu na kojoj sam sedela, i na zavesu koja se krila iza mene, ali iskustvo nedeljnih

Pre nešto više od 2 godine na ovom mestu skupljali smo sredstva za završetak filma o Vladi Divljanu (blog "Nebeska tema" - poslednja milja)

Crowdfunding kampanja je bila izuzetno uspešna i preostalih 20% filma je završeno, uradjena je post-produkcija i za manje od nedelju dana očekuje nas PREMIJERA!

Na njegov rodjendan, 10. maja, u Sava Centru biće premijerno prikazan film o najvećem džentlmenu rokenrola na našim prostorima i autoru vanvremenskih pesama.

Velikoj umetnici.

 Diva srpskog glumišta Olivera Marković preminula je danas u Beogradu, posle duge i teške bolesti, u 87. godini, saopštilo je Narodno pozorište.

Otvorim jutros novine, i vidim, umro mi prijatelj iz detinjastva, Srđan Radulović. U 55. godini. Znao sam da je bolestan i da je bolest od koje boluje opaka. Da kosi one koje zakači. Nadao sam se negde u dubini vlastitih osećanja da će je on pobediti, onako dobroćudan, stamen i tvrd. No, nada je dobra samo za doručak, a za večerom se izjalovi.

Dakle, od jučer više nije sa nama Srđan. Odlazi na istinu, tamo gde su transcedentne stvari što bi kazali filozofi, a mi još neko vreme koje nam je dato ostajemo u imanenciji. Što je Andrić jednom zapisao - "svi smo zapravo mrtvi

.. nek oda poštu Boroti Petru!!

Nisam siguran kako se to tačno odvijalo kad sam bio dete i kako sam, tako brzo, zavoleo Partizan, fudbal, košarku i sl., ali se sećam da mi je otac stalno pričao o Partizanu, bivšim fudbalerima, košarkašima, utakmicama na koje je išao, utakmicama o kojima je i njemu deda pričao, .... 

Jedan iz tih priča je i čuveni golman Petar Borota, koji je preminuo. Nisam ga nikada gledao, ali ništa mi

Dole u selu, u Badnjevcu, s druge strane Lepenice, moji brat i snajka imaju prodavnicu. U njoj ima svega, od eksera preko kuhinjskih potrepština, alata, baštenskih kanti i semena, burića i meni nepoznatih predmeta, do armatura za beton. Tu, na ulasku u magacin, stoji i mušemom pokriven sto, tri stolice, i rezervna medju gajbama i kutijama, za rođake, prijatelje i komšije, koji imaju vremena za kafu, žuti sok, hladovinu i razgovor. Baš odatle mi je nedavno upućen telefonski poziv. Snajka Milica se prvo raspitala za moje zdravlje, a onda uz silno izvinjavanje mi saopštila da njena prijateljica jako želi da me upozna, da ne bi da se nameće, da eto ako bih ja htela, ona je isto poreklom iz Badnjevca, baš bi volela...Naravno da sam rekla da naravno, za svaki slučaj samo upitavši kako se ona zove, jer u selu se nikad ne zna, može da se desi i da mi je rod osoba koja za mene pita. Odgovor je glasio:

-       Rada, Blagojeva ćerka, od Božića, Radmila, unuka popa Andre Božića.

Božići su inače brojna i cenjena seoska porodica, ali kraj objašnjenja me je naterao da odmah odem u pomenutu prodavnicu, sednem za mušemski sto, dobijem kafu i upoznam unuku čuvenog protojereja Andreje Božića, koga je ceo Badnjevac jednostavno zvao »pop Andra« i koga je ljudsko zlo, u obliku ljotićevca Marisava Petrovića, upisalo u istoriju crnog oktobarskog dana 1941. godine.

U moru tekstova tipa "ko (nam) je kriv?" i sličnim (pesimističnim) naklapanjima o 5. oktobru, evo

U ponedeljak uveče je u svojoj 100-oj godini preminula Mip Gi (Miep Gies), poslednja preživela među zaštitnicima Ane Frank (Anne Frank) i žena koja je sačuvala njen dnevnik, živi spomenik stradalima tokom Holokausta i strahota Drugog svetskog rata.

Gospođa Gi nije tražila priznanja za to što je, zajedno sa svojim suprugom i troje drugih, skrivala Anu Frank, njenog oca, majku, stariju sestru i četiri druga holandska Jevreja tokom 25 meseci nacističke okupacije Amsterdama. Ali njen plemeniti čin je postao poznat u javnosti tek nakon objavljivanja njenih memoara.

Kada je Gestapo otkrio skrovište u kancelariji Otoa Franka, 4. avgusta 1944. i uhapsila osmoro stanara koji su se tamo skrivali, iza njih je ostao samo Anin dnevnik. Rukopis pripoveda o životu u toj prostoriji iza pokretne police za knjige i o intimnim mislima i nadama mlade devojke. Gospođa Gi je spise skupila i sakrila ih, nepročitane, nadajući se da će se jednog dana Ana vratiti i tražiti ih natrag.