Phoebe Snetsinger je odbila terapiju, žurno spakovala dvogled i otputovala na Aljasku. I postala legenda.

Njene misli su, otprilike, iše u pravcu - ako želim da vidim svaku pticu na Zemlji, bolje da požurim.

Fridrih je bio uplašen. Nije želeo da se to vidi, pa se pravio smiren. Znao je da to što treba da uradi nikako nije dobro. Znao je da može nastradati. Merio je da su mu šanse da se izvuče minimalne, obavili posao ili ne. Sada nema nazad, moraće da uradi kako su drugi isplanirali. Znojio se. Prste nikako nije mogao da smiri.

„Sarajevo je verovatno mračno uticalo na mene. Bio sam strašno ratoboran, istinoljubiv, mali, ovolicki, i stalno sam se tukao sa starijima od sebe. Oni su me, naravno, mlatili i tako sam ja dolazio kući krvav, plačući, i to je trajalo tih šest, sedam godina koliko sam živeo tamo... Bio sam klinac sa naočarima i nosio tango-gitaru ispod miške. Odlazio sam na časove kod čuvenog Gari Garinče. Od njega sam naučio neke akorde. Posle sam se preselio u Beograd

Usekla mi se u pamcenje ta slika
crnpurastog u belom odelu…

Od tada sam instiktivno spasavala
jednog crnpurastog,
u belom odelu,
od sebe samog,
u sred zime,
kad mu vreme nije.
Samo sto krv
nije bila njegova…

„Gde si nasla ovog?
Na Bajlonijevoj pijaci?
Na odeljenju za sir&kajmak?“
„…I jaja,“ rekoh.
Pomogla sam mu
da odleti u (sedmo) nebo,
avionom, doduse,
i da se nikad ne vrati.
Pravi Ser zna
kad vise povratka
nema.

Spasavala sam
jednog crnpurastog,

Rasčlanio kako ja hoću, može mi se! Kad je već tako, hajde da krenem od Pol. Kako bih ukratko opisao muški pol? Jednostavno, u vlas isto kao Ilija Čvorović: To su neki čobani budale!

Ko bi se ako ne čobanin budala, Ikara kao eklatantan primer neću ni pomenuti, u ovom slučaju drug Kolumbo, upustio u potragu za Indijom na zapadu, na tri orahove ljuske i još im nadenuo milozvučna imena:  Niña , Pinta i

U stvari, ne sećam se kakvo je bilo to jutro.

Sećam se samo da je bila jesen osamdeset i neke i da je jedan drag mi dečak na gitari svirao tu Keminu pesmu. Bio je jako tužan, raskinuo sa tadašnjom curom, a mi, neosetljivi, stalno ga moljakali da opet svira...

I svirao nam je.

A onda je došlo vreme da se "poraste".

Posle fakuleteta je otišao u Derventu da radi.

Sreli smo se samo još jednom, baš pre nego što je izbio haos, reče mi da ima dve ćere i da sad svira neke druge Kemine pesme.

I to je bilo to.

Više se nismo videli. Niko od društva nije znao da mi kaže šta se devedesetih sa njim dogodilo.

Ostalo je samo sećanje...

Zahvaljujući majstoru.

Kada sam prvi put videla Golden gejt u San Francisku, do pola je bio pod maglom, duvao je vetar i bilo je hladno iako je bio avgust mesec. U SF sam došla iz Njujorka, s malom torbom u kojoj su bile letnje stvari. "Najgora zima u mom zivotu je bilo jedno leto u San francisku", napisao je, otprilike tako, Mark Tven, a ja shvatila tog leta i zasto, pa sam na rivi, kod brodica koji vode do Alkatraza kupila

Svakom svom učeniku i roniocu iopšte kojeg povedem na ronjenje prvo kažem sledeće: “poštujte more i poštujte vodu. Pokušajte da ih razumete. Pokušajte da shvatite vodu kao živo biće koje ima svoje cikluse. Svoje dobre i loše dane. I najvažnije od svega ne pokušavajte da se borite sa vodom. Taj rat je unapred izgubljen za vas. Razumite vodu i poštujte je. Voda je izvor života u svakom smislu a i mi sami smo 70% voda.

Od kuće mi prečesto stignu tužne vesti. Evo danas mi javlja komšija Mića: "Noćas je, u bolnici, preminuo Miličin i Ivanov tata."

Umro je Predrag Ivanović, džez muzičar, vođa legendarnog vokalnog džez kvarteta, drag čovek, jedno od lica koje pamtim iz dečaštva. Jednako mi je žao kao onda kada je otišla Duda, Miličina i Ivanova mama, pevačica u istom kvartetu i u operi, do poslednjeg dana lepotica bez jedne bore na čelu. Pravila je divne krempite. Krasila je mila priroda i zvonak smeh, najlepši na svetu. Nikada posle nisam čuo ništa nalik. Kod njih sam po snegu išao na slavu, a leti sam, kad je vrućina, navraćao da posedim u bašti gde smo pili ledenu kafu i gde je ispod lišća živela kornjača zvana Alfons. To su bila vrata gde sam mogao, kad prođem popodne, da zazvonim i da mi prijateljsko lice otvori i obraduje mi se. Poslednji put kada sam bio, oboje su bili tamo. Sada mi je žao što to nisam češće činio, jer takvih vrata poznajem sve manje. Čak i u Beogradu. I zamišljam kako će drugari moje dece, ovi što s njima sada drugujem, i što meni tako navrate kad se ne nadam, možda isto pomisliti kad mene ne bude bilo. I da će me pamtiti ovakvog kakav sam sada. I drago mi je. Lepo je kad te se sete. Za sećanje na Dudu i Šimpu:

Smrću Dragoljuba Žarkovića okončao se ne samo jedan vredan i bogat novinarski život, već se završila i jedna epoha u kojoj novinarsko pero nije bila otrovna strelica, a izgovorena reč nije bila brža od pameti. Žare je bio i veliki novinar i veliki u svom razumevanju sveta i politike. Dakle, posedovao je osobine koje su potpuno strane generacijama koje dolaze i koje neće uspeti da nadomeste gubitak koji je nastao Žarkovićevim preranim i besmislenim odlaskom.