Iskreno sam potresen. Prisećam se nezaboravnih momenata, druženja, koncerata...

 Koncert sa Sextetom na Kolarcu 1982 imao je neočekivanu predigru. Čekao sam Clarka na aerodromu. Svi putnici sa tog leta su prošli, ali  njega nije bilo. Dolazio je sa suprugom Holanđankom, pa sam imao buket cveća za damu.

Nakon nekog vremena pojavila se gospođa koja je pitala da li neko čeka Clarka. Kada sam rekao da sam to ja, rekla je da on neće doći. Odnosno da je stigao, ali neće da napusti aerodrom, jer se interesuje za prvi mogući let ka nekom gradu u Evropi. Objasnila

Leto 2016. ... kasno veče ... negde u Beogradu ... "set" za snimanje filma o Vladi Divljanu

Za klavirom Aleksandar Šandorov, pred mikrofonom Dušan Strajnić, grupa statista sedi za stolovima i čekaju ...

Ton! ... Ide!
Kamera! ... Ide!
<klapa>

Scena kreće, razvija se radnja, jedan od statista pali cigaretu ... i ... REZ! ... mora da se ponovi čitava scena.

I'm the trouble starter

U vreme kada je ovaj blog bio mlad, živote mnogih od nas je svojim znanjem i duhovitošću obogatio naš dragi drug Goran Despotović.

Oni od nas koji su ga upoznali i uživo su mogli samo da budu još zahvalniji što je ušao u njihove živote.

Otišla je još jedna od filmskih legendi, čini mi se poslednji član Divlje Horde, jedan od ljudi zbog kojih sam voleo američki film 50ih i 60ih.

Oskara je dobio 1955. za ulogu u filmu "Marti" Delberta Mann-a , ali je ostao u sećanju i po ulogama u "Odavde do večnosti" (1953) Freda Cinemana, "Loš dan u Blek Roku" Džona Stardžisa (1955), "12 žigosanih" Roberta Oldriča (1967)...

I naravno u nečem najboljem što je Pekinpo ostavio iza sebe.

 

Doktor Žak Morejon bio je direktor Međunarondog komiteta Crvenog krsta, a potom i generalni sekretar Svetske organizacije skautskog pokreta (WOSM). Kao delegat Crvenog krsta, jedini je u tri navrata je posećivao Nelsona Mandelu u zatvoru na ostrvu Roben, od 1973. do 1975. godine, tada kao direktor kancelarije Crvenog krsta za Afriku. Ovaj intervju nastao je u trenucima kada se planeta oprašta od jedne od najvećih ikona 20. veka.

Glasovi Dušana Radovića i Zorana Modlija sa radio talasa Studija B tokom sedamdesetih i osamdesetih godina XX veka budiili su u slušateljstvu kritički duh, kreativnu empatiju i duševno prosvetljenje. Kakav sjajan i bogat kulturni kapital, za ceo život!?

A onda su zlotvori najpre "skinuli" glas Duška Radovića.

Odgledah sinoć HRTV seriju pod gornjim naslovom i slobodno je mogu preporučiti od srca i onim koji slovensku (dojučerašnju) braću smatraju ovakvim i onakvim, ili još gorim (kao uostalom sve one koji nisu Srbi).

U četiri nastavka sa početkom Titove sahrane i zadnjih živih scena režiser nas vodi u prošlost bombastim najavama da je reč o "osobi" koja je bila poznata pod ni manje ni više od 80 različitih imena (?!) koja je kako reče moderator bila neprikosnoveni gospodar Jugoslavije.

Naslikaše i Stjepana Radića kao žrtvu srpskih nacionalista (što

Možda kasnije kad smognem malo pameti napišem nešto* o ovom ČOVEKU.

Počivaj u miru i slava ti!

Prepustam "papir" dragom poznaniku iz ovih krajeva "Scout033"...

 

"Sjeverin…

Kreneš od moje Varoši na ćevape u Sarajevo, proći ćes kroz Sjeverin. Sjeverin je rodno mesto majke mog dobrog druga Doce. Sjeverinom ćeš proći ako pođes ka vikendici meni drage osobe. U Sjeverin je moj babo išao na igranku i u povratku slupao fiću. Nekada…

 Sada… Gledajući iz automobila u Sjeverinu nemaš više šta veselo videti. Ali otvori prozor putniče, osetićeš…

 

 Često razmišljam o nama Balkancima, našem mentalitetu