Ona nije više sa nama. Nije više sa svojim roditeljima. Nema je. I dok se rone on line suze nad detetom koje je ujedinilo Srbiju, ne mogu a da se ne zapitam, s kojim pravom smo je prisvojili? S kojim pravom smo od nje načinili simbol nekakvog ujedinjenja? I da li ćemo uspeti da iz ovoga načinimo nešto korisno, a ne samo spomen na jednu tužnu, neuspelu bitku čiji smo deo bili? Ako smo je svojatali, uzimali za simbol  nečega dobrog u svima nama, onda ne bismo smeli da se zaustavimo na tome. Dugujemo joj to. I ne samo njoj.

Vrlo često na ovom blogu vodimo razgovor o suštini diplomatskih odnosa između Britanije i Srbije - kakva je priroda tih odnosa, da li je prikladno da diplomata uradi ovo ili ono, šta se "krije" iza projekata na kojima radimo...

Pre nekoliko dana smo, opet, imali priliku da se podsetimo suštine. Na kragujevačkom varoškom groblju održan je pomen dr Elizabet Ros i ostalim članicama "Škotske medicinske misije", koje su došle u Srbiju tokom Prvog svetskog rata, da bi pomogle u borbi protiv epidemije tifusa ("omega68" hvala na ovom podsećanju )

Primivši vest o smrti Bogdana Bogdanovića (Beograd, 1922 - Beč, 2010), pišem svoja sećanja na njega, kao kratke rezove, unapred znajući da će to biti malo i nedovoljno da mu se odužim. Pružio mi je veliki podsticaj kada sam počinjao da se formiram kao umetnik, a kasnije mi je pomogao u radu kada mi je bilo teško i kada sam imao velike dileme.

Bila je 1992. godina, ratna histerija, nacional-šovinističko ludilo u punom jeku. Imao sam nepunih 18 godina i bio zanesen poezijom. Tada mi je izašla zbirka »Rusija« u kojoj sam jednu pesmu posvetio Bogdanu Bogdanoviću, pošto su na mene snažno delovale priče o njemu i njegovom intelektu i radu, koje sam slušao od svog ujaka i prvog umetničkog mentora Dušana Popovića.

Čuvši preko radija najavu tribine Beogradskog kruga u Domu omladine, u kojoj učestvuje Bogdan Bogdanović, sakupio sam hrabrosti da tamo odem i da čuvenom profesoru poklonim primerak moje knjižice.

Pre nešto više od dve godine moju sestru je na povratku sa lokalnog jezera ustopirao komšija. Leto je bilo, vruće popodne. Oboje su, svako sa svojim prijateljima, proveli opušten dan. Povezla ga je, bez dvoumljenja. Znalo se da je .. onako.. bio je malo na odeljenju psihijatrije, ali već dugo se činilo da je sve manje više u redu. Sutradan je pozvana na razgovor u policiju.

Naizgled nema puno sličosti između sudbine ove dvojice košarkaša. Igrali su za suprotne strane večitih. Živeli različite živote, stradali na različite načine, razlikovali se po temperamentu. Nisu bili slični ni kao igrači. Kad je jedan nesrećno okončao karijeru, drugi je započeo. Jedan je bio deo vesele i šarene slike osamdesetih, drugi je sijao u mraku devedesetih.

Prošlost je čudna stvar, kao i sećanje. Selektivno. Sećamo se uglavnom bliskih i prijatnih događaja, ili pak onih izrazito teških i neprijatnih. Zanimljiva je stvar kad su sećanja i prošlost u pitanju da se po nekad setiimo i onoga što smo potisnuli, a decenijama nam nije palo na pamet.

Čitam danas "Politiku" i negde na 19. strani naiđem na tekst o tome kako je obnovljena kafana "Tošin bunar", zapravo, "Džakarta", kako se zvala u mojoj i mladosti joše desetina hiljada nekadašnjih žitelja i žiteljki  "Studenjaka" na Novom Beogradu.

U reportaži o obnovi kafane, ima malo preterivanja, poput onog da su tu dolazili Tito i Sukarno, ali ne nikako da je imala sjajan roštilj i da su se u njoj dobro zabavljali studenti, naročito nakon položenog ispita ili diplomiranja.

Iskreno sam potresen. Prisećam se nezaboravnih momenata, druženja, koncerata...

 Koncert sa Sextetom na Kolarcu 1982 imao je neočekivanu predigru. Čekao sam Clarka na aerodromu. Svi putnici sa tog leta su prošli, ali  njega nije bilo. Dolazio je sa suprugom Holanđankom, pa sam imao buket cveća za damu.

Nakon nekog vremena pojavila se gospođa koja je pitala da li neko čeka Clarka. Kada sam rekao da sam to ja, rekla je da on neće doći. Odnosno da je stigao, ali neće da napusti aerodrom, jer se interesuje za prvi mogući let ka nekom gradu u Evropi. Objasnila

Sećanje je čudna stvar. Selektivna. Svesno i nesvesno neke stvari nestaju, neke ostaju. Tek ja sam o njoj gotovo sve zaboravila. Sećam se detalja nekih, nekih situacija, vrlo jasno njenog lika, i najjasnije imena, Lidija. I posebno jednog razgovora.

Predhodnu noć sam izašao van, ali ubrzo sam se vratio kući na čuđenje mojih ukućana koji su inače, u vreme kad obično dolazim kući, spavali čvrstim snom. Naravno, tu ne računam dragu mamu koja se uvijek nekako budila, na moju žalost, čim bih ulazio u kuću. Svjetlo nisam palio sve u svrhu tihog i neprimjetnog dolaska, ali kao posljedica mraka na stepeništu zakačio bi drveni tanjur koji je na lamperiji uz stepenice imao služiti kao ukras, al' i kao moj izdajnik te mamin obaveštajac za tačno vreme kad, odnedavno punoljetni sin jedinac , stiže kući.