Javnost se talasa ovih dana nad Nekim Bilbordom nekog, prica se, Univerziteta kao da se u najmanju ruku po tim bilbordima savetima ocitovao sam Gospod Bog Savaot , a ne dubiozni, te nazalost vrlo izvesni Univerzitet, u svom svom dubioznom imenu i vrlo Zbog Da Jedes Dubioznog nastavnog kadra i jos dubioznijeg, da ne kazem kriminalnog pocasnog doktorskog kora (vidi slucaj libijskog satrapa M. el Gadafija). 

Docepo se mali Bata ocevoga sata (Bilborda), pa mala po bilbordu sta hoce. Bilbord toka svesti. Big deal!

Za to vreme, a za razliku od (kazu) Univerziteta, jedna je moja komsinica,

- A što ste plakali? Ja bre nikad ne bih plakao zbog nekog političara.

Džaba njemu objašnjavati. Nikad on ne bi shvatio. Šta je on bio. I šta bi danas bilo. 

- I ja sam. Plakala. Bio je i muž i otac dvoje dece.

Ali šta tebi to znači.

****************************************************

"Volio bi umrijet prije nego ostarim

volio bi umrijet, samo da ih ne vidim

kako pričaju priče kao naši starci

bivše djevojčice, bivši dječaci..."

("Crvena Jabuka", Dražen Ričl)

 Osamnaestog septembra 1986. godine, na putu za Mostar gde je trebalo da održe koncert, jedan od automobila u kome su bili članovi grupe "Crvena jabuka" doživeo je nesreću. Basista Aljoša Buha je poginuo na licu mesta, dok je vodja i zaštitno lice grupe Dražen Ričl teško povredjen. Uprkos naporima lekara, Dražen je podlegao povredama 1. oktobra.

Sudbina joj je odredila da se rodi na dan opšteg čestitanja jednog starijeg važnog događaja;  tako je, kao I u svim drugim stvarima, Nena ostala u senci. Za one kojima je promakla njena uloga u Miloševom životu ( sećate se Miloša, iz prvih dana našeg druženja?), evo nekoliko reči:

Nena je posebna prica. Ona je dobri duh Zdravstvene stanice, poslat na zemlju od strane Vise sile, u obliku niske, zdepaste zene cetrdesetih godina sa energijom od 10 megatona za resavanje problema ali i sposobnoscu da se pretvori u Svetog Djordja za sve one

Možda kasnije kad smognem malo pameti napišem nešto* o ovom ČOVEKU.

Počivaj u miru i slava ti!

ili

Kako su Hrvati potpisali kolektivno samoubistvo

Doktor Žak Morejon bio je direktor Međunarondog komiteta Crvenog krsta, a potom i generalni sekretar Svetske organizacije skautskog pokreta (WOSM). Kao delegat Crvenog krsta, jedini je u tri navrata je posećivao Nelsona Mandelu u zatvoru na ostrvu Roben, od 1973. do 1975. godine, tada kao direktor kancelarije Crvenog krsta za Afriku. Ovaj intervju nastao je u trenucima kada se planeta oprašta od jedne od najvećih ikona 20. veka.

Stigao je i poziv Orsona Wellesa da dođem u Veneciju kao snimatelj u njegovom filmu Merchant of Venice, Mletački trgovac. Dogovoren je datum  mog dolaska, Pročulo se to odmah u Zagrebu. „Dobronamjernici“, koji ga navodno dobro poznaju, savjetovali su me da budem oprezan s njime jer nikome ne plaća svoje obaveze. Svakako, prije bilo kakvog aranžiranja s njim moram tražiti ugovor. Meni se to činilo apsurdnim. Ja, anonimac, da tražim ugovor s Orsonom Wellesom pri prvom susretu. Kaj god.

I kolika praznina nastaje gubitkom ovakvog čoveka?

Neka mu je večna slava.