Прошла недеља је имала неколико не-обичних дана.

Једног од њих сам била на сахрани. Нећу о томе како сам успела да закасним на опело, ни о томе где су се дели они некадашњи таксисти који су знали све корисне пречице. (Заиста, да ли су се у међувремену

Ginter Gras je čuveni pisac, nobelovac, dežurna savest i moralna institucija nemačke nacije. To znaju svi. Međutim, retko ko zna da je her Gras i odličan kuvar. Nisam to znao ni ja sve dok, pre desetak dana, nisam pozvan na večeru kod gospodina Grasa. Moram priznati da me taj poziv, pisan njegovim prepoznatljivim stilom i na njegovoj čuvenoj mašini Oliveti, silno iznenadio. Ja jesam napisao dve priče o podunavskim Švabama, ali nije mi poznato da su prevedene na nemački ili bilo koji drugi strani jezik. S druge strane, malo je verovatno da Ginter Gras zna srpski. Jedino prihvatljivo objašnjenje bilo je da je svemoćni gugl, slično kao kod telefonskih anketa, u datom trenutku izbacio moje ime. Dakle, bio sam slučajni uzorak, pozvan kako bi mediji mogli izvesiti da slavni nemački nobelovac okuplja pisce iz čitavog sveta. Uskoro će se pokazati da to moje prvo iznenađenje, nije bilo ni jedino, a bogami ni najveće. No,da krenemo redom.

Većina od vas se dobro seća sarajevskih Nadrealista. Ipak ću vas podsetiti na jednu epizodu. Parafraziraću po sećanju.

Dr Nele Karajlić u ulozi TV reportera: Dragi gledaoci nalazimo se pred vratima jednog od solitera na Grbavici, evo pozvonićemo, pritiska zvonce, da vidimo kako žive i kako se snalaze naši sugrađani. Vrata se otvaraju, scena prikazuje ukućane, mislim da je domaćin bio Branko Đurić (?), kako glođu noge od stolica. Dobro veče, kaže Dr Nele, domaćin ne ispuštajući poluoglodanu nogu od stolice, odgovara, dobro

Osim što sam ponosna što ovaj video gledam na svom računaru marke Apple - dakle ja koja marke bilo čega ne volim, ne nosim i izbegavam -  želim video da podelim sa vama. Baš danas, dvadeset godina posle devetomartovskih demonstracija. Koje nisu ili jesu uticale, na različite načine, u manjoj ili velikoj meri, na živote svih nas. Koje jesu ili nisu bile odluka. 

Tog devetog marta 1991. odlučila sam, definitivno, da neću studirati prava i da je moja advokatska karijera okončana pre no što je i počela. Tih dana, na neki čudan način kroz učešće u plišanoj revoluciji, došla sam do toga da od prava u ovoj zemlji neće biti ništa, još dugo. Od pravde takođe. I opredelila sam se za ono što volim, a za šta sam mislila da mi neće pojesti džigericu - glumu. To je bio taj moj izbor, iz ljubavi. Posle se ispostavilo da su mi džigericu pojeli i gluma, kao neizvestan posao koji zahteva puno strpljenja - i pravo, kroz život u državi koja se njime nije mogla podičiti.

Došao - otišao u martu. 

Morao je i mogao više, takvi se ne bi trebali "predavati" - tek tako.

Gost autor: 49 41

Velikoj umetnici.

 Diva srpskog glumišta Olivera Marković preminula je danas u Beogradu, posle duge i teške bolesti, u 87. godini, saopštilo je Narodno pozorište.

i gazenje zastave EU

Gost autor OtacPoZakonu - Simeun, emailom

...Ovih dana je neka vrsta godišnjice smrti velikog srpskog (crnogorskog) pisca Borislava Pekića (1930-1992). Njega nisam lično poznavao, mada je često dolazio u kuću Miše Davida u Višegradskoj, kad i ja,družeći se sa Mišinim bratom Filipom. Tu se konstantno sastajalo društvo koje su sačinjavali još neafirmisani umetnici: Mirko Kovač, Danilo Kiš, Leonid Šejka, Goran Paskaljević, Borislav Pekić...

Mnogo više sam o njemu saznao od Omilja Glišića,advokata i našeg komšije,čija je sestra Ljiljana,