Stižem na aerodrom sat vremena pre leta. Trebalo bi da je dovoljno. Aerodrom je mali i nema mnogo letova. 

Po ulasku u zgradu shvatam da radi samo jedan šalter za čekiranje oko koga je neopisiv nered i gužva. Ne postoji mesto gde mogu da stanem u red, odnosno red je u svim pravcima ka šalteru. Stajem slučajno bilo gde. Red, onakav kakav je, ide neopisivo sporo. Veliki broj putnika se dugo i srčano ubeđuje sa službenikom, koji nimalo ne žuri i vaspitava putnike nekim svojim lekcijama o pravilnom radu i još pravilnijem pristupu. 

- Ne nemam previše prtljaga,

....

Ovo je jedan od najboljih oglasa koji su ikada bili štampani. Izašao je u Americi u Atlanta Journal.

 
 
 Poznanstva:
 
Crna, usamljena ONA traži muško društvo.

Etnička pripadnost nije važna.

Ja sam prijatna devojka koja se voli igrati.

Volim duge šetnje po šumi, voziti se s tobom u autu, lov, ribolov i kampovanje.

U udobnim zimskim noćima volim ležati pred kaminom, a uz svetlost sveća ću ti iz ruke jesti.

Čekaću te pred vratima kad dođeš s posla i nosiću samo ono što mi je majka priroda dala.
 
Nazovi broj  (404) 8... i pitaj za Daisy.
 
Čekam te ............

"Sasvim je jasno da je ludilo fenomen urođen svakoj dubokoj manifestaciji umetnosti."

Đorđo de Kiriko [Giorgio De Chirico],
časopis „Valori plastici", Rim 1919.

"K L I K !"

Nepoznata država. Nepoznat grad. Radna soba u jednom stanu u višespratnoj stambenoj zgradi u ulici nepoznatog naziva. 03:16. Petak. Nepoznat mesec. Nepoznata godina. Prostorija je, čini se, u kreativnom neredu - na radnom stolu su papiri, olovke, pita s mesom, otvoren jogurt u flaši; tu su i stolica, police za knjige, niski stočić i trosed. Na trosedu upetljan u kablove laptopa, skvrčen spava bloger. Na drugoj strani ćelav, nabildan i namršten čovek u ranim četrdesetim, odeven u crnu kožnu jaknu sedi na radnoj stolici u uglu sobe. U jednom trenutku ćelavi pogleda na sat, ustane, upali svetlo i otvori prozor. Bloger se probudi, ugleda ćelavog i ukoči se. Šok. Na licu mu se vidi da u tom trenutku nije u stanju da prozbori niti jednu jedinu reč - prosto zanemi od straha. Kroz otvoren prozor čuje se kako, negde dole, na ulici ispred zgrade, gradska komunalna služba prazni ulične kontejnere za smeće.

Znate li taj citat? Ja se od njega naježim. Tihom objašnjavaju da bi neko ionako spasio most da to nije pokušao on. Jeseni 1998. godine bilo mi je žao mene, kao načitanog, mladog, pametnog, talentovanog i to, da poginem, a još više mojih papira, dokaza, blaga, u sobi i na tavanu, kao, kad bi nešto palo na njih, pa izgoreli. Do prve bombe koja je zaista pala na Srbiju više mi ničega nije bilo žao. Do tad sam već bio nepopravljivi optimista kakav sam ostao i do danas.

A u međuvremenu sam čitao još.

  ...(ni) nebo (nije) je granica  ...

nebuloza    1  ... ? 2 ...?

Ovako je to u priči ( mašti  ...

«Tata je zaspao sad možemo slobodno da pričamo.... Šta si ti Laki hteo da predložiš? (Aksentije)

... na prethodni blog ....

u stvari ... ovaj blog je nastao samo kao dobar razlog da slušamo muziku, naravno ko je raspoložen

Nagrada za hrabrost, talenat i pristojnost 

"Važno je, možda, i to da znamo
čovek je željen, tek ako želi.

I ako celoga sebe damo,
tek tada i možemo biti celi.

Saznaćemo, tek ako kažemo
reči iskrene, istovetne.

I samo onda kad i mi tražimo,
moći će neko i nas da sretne.

Mika Antić








......sreca_srneca.......