I još po nešto...

"U Lođu su, na primer, u tramvajima postojala obaveštenja u kojima je pisalo da ako želite da prevezete rende za kupus morate da platite dve karte. Nigde u svetu nisam video slično obaveštenje - da postoji posebna cena za prevoz rende za kupus.Ne znam da li iko više i zna šta je rende za kupus. [..] Dakle, u Lođu možete da prevezete rende za kupus samo ako kupite dve karte. Postojala su još neka, slična obaveštenja. Sećam se jednog u kome se kaže da morate da kupite dve karte ako želite da prevezete skije. Ali skije podrazumevaju par, zar ne? Dve skije. Tako bih ja uzeo jednu skiju, a moj prijatelj drugu. Kondukter bi nam prišao. Pa, problem je bio u tome što nijedan od nas nije nosio par skija, pošto smo nosili samo po jednu skiju, a obaveštenje je važilo za par. Za prevoz skija: dve tramvajske karte. Ali nigde nije pisalo da trebate da platite prevoz jedne skije. Tako bi dolazilo do beskrajnih rasprava sa kondukterom.

Ovaj tekst je inspirisan mojim interesom za operu, mojoj uspomeni na babu, sećanjem na jedan vic, i skorašnjim diskusijama na blogu o tome kada i zašto neki dijalekt postaje jezik. Za lingvistiku i srodne nauke ja sam potpuna neznalica. Meni je samo sve ovo veoma zabavno. Poznavaoci opere, molim vas ne popravljajte mi greške u libretu, ovo je samo moguće vidjenje istog. Poznavaoci torlačkih dijalekata, takodje vas molim da mi ne popravljate greške, ovo je dijalekt moje babe, onako (nesavršeno) kako ga pamtim. Ona je, slično kao Kronkajt ali mnogo pre njega, volela da završi svaku priču sa “i takoj i toj bidna”. 

* * *  

Probao sam da dodam akcente gde mislim da je trebalo (ponekad su verovatno završili i na pogrešnom mestu). Rečnik manje poznatih reči i izraza je na kraju. Nisam insistirao na kompletnosti. Uostalom, tekst je na srpskom, zar ne? 

U dvorištu moje osnovne školi stoji nas gomila. Baš kod onog natkrivenog dela ispred ulaza gde smo igrali "između dve vatre".  Pada mrak. Uglavnom su to  ljudi sa kojima sam išla u gimanziju, sa kojima sam se družila tada i tokom studija... i poneko iz osnovne. Čekamo. Razmišljam kako je lepo što su tu oni ljudi koje smatram inteligentnim osobama. Drugi ne bi ni čekali naravno. U jednom trenutku neko nas je pozvao. Ulazimo. Iznutra to više nije hol moje škole već neka svečana sala, slična onoj u Skupštini grada (Beograda). Puno je ljudi u odelima. Pokazuju nam vrata. -Tamo je ulaz ..u Evropu! Jer to je ono što smo čekali. Idemo kroz hodnike, dole, pa gore, stepeništa puno, nema prozora, veštačko osvetljenje, puno podseća na hodnike u Studenjaku .. Pokazuju nam naše sobe. Kažu nam da je sada žurka, proslava i da možemo da se pridružimo. Krećemo kroz hodnik negde stepeništem nadole, u neku diskoteku. Žurka je negde tamo odakle dopiru grozomorni zvuci nekih narodnjaka. -Ne, hvala! Ostaćemo u sobi! Pravićemo mi sami svoju žurku. OK! Ispalo je više kao sedeljka. Bio je i jedan bloger oko čijeg godišta smo se Žmu i ja natezali to popodne.

 I onda sam se probudila!

...imenice ženskog roda.

Cele nedelje pisao sam ovaj blog, koliko sam stizao. Ma kakav i odakle dolazio kući, sat vremena pred san pisao sam, čak i tražio prateće fotografije po internetu. Juče sam prespavao dan, do sedam, i pisao celu noć pa je blog prerastao pristojne dimenzije, za jedan blog... Ovo je njegov jedan isečak. Blog je postao još jedna priča u online zbirci priča Verde Morbis. 

... Među svim onim knjigama bila je i jedna Povijest arhetipskih ratova i bitaka, u podnaslovu: taktika, oružja i opreme

Zato što