Stajao je Milija Orlović na postolju iza vrata, koja su se zatvorila za njim, tri stepenika iznad popločanog poda garaže Talijana Antonelija, zatečen kao da ga čeka medalja koju nije zaslužio, u trci koja nije ni bila njegova. Koraknuo je pola koraka napred, pažljivo kao da se boji da ne probudi uspavanu zver; daske postolja su zaškripale, on se trgnuo i ispustio nož na pločice. Uplašio se samog sebe, zvuka koji je proizveo, svoje senke koju je svetlo bacalo pred njega i koja je dodirnula savršeno telo pred njim. Ustuknuo je i senka je spala na pločice poda. Čvrsto je stezao radio-stanicu koja mu je poverena. Na tim savršeno prepoznatljivim linijama, moglo se videti dosta napadale prašine ali i dalje su oduzimale dah. Kada je ponovo uspostavio normalno disanje i prestao da oseća srce u ustima, Milija je shvativši da niko ne ulazi za njim, sišao sa svog posmatračkog mesta, nekoliko stopa ispred, na nivo pri zemlji. Međutim haos u glavi, koji mu je maglio vid zakovitlan stotinama konjskih snaga i pretio da ga sravni sa zemljom, iščupa iz korena njegov razum i baci ga na sasvim drugo područje morala, nije mogao da prizemlji. Počeo je da preračunava koliko hiljada video rekordera je osvojio u igri ko prvi vidi njegovo je, koliko je to u Jamahinim brodskim motorima ili Golfovima dizelašima. Brzom brzinom je sračunao, a račun mu je oduvek bio jača strana od reči, da bi ostalo ne samo za obnovu dedine kuće, nego i za kupovinu celokupne imovine Anta Skola koja je stajala uz njegovu, a koju je Ante nudio bagatelno. 

Bio je to savršen, našao je dobru umanjenicu, ulov. Jedan ali vredan. 

Trebalo je samo naći ključ.

 

 

 

                                 

                                   PROGLAŠENJE ZAVISNOSTI

                                             

                                                        I

 

Ona će uskoro da odnese i poslednje svoje stvari tako da će se stvoriti uslovi za nas. Ali daj mi još danas, ništa se neće desiti prvi dan. Ono što ćemo da pokušamo biće veće od prostog zbira nas dvoje. I dok govorim gubim pojam o sebi, gledam kako bledim. Samo me sada nije strah. Ne plašim se da nestajem, samo menjam stanje. Kao ono naše polje, nikada ga nismo videli u jesen, kad uvene, ili u zimu kada promeni boju ali oboje znamo šta mu se desilo. Isto kao što smo bezbrižni šta će se desiti sledećeg proleća. Neke budućnosti su sasvim izvesne. Kad sagori košmar ostane pepeo. Kad sagori san u pepelu može da se prepozna i zlatna prašina.

 

 

evo, da i ja jebem mater nitkovima, huljama, podlacima i ostalim govnjima, JAH NO DED! SLOBODA NARODU (i  narodnostima)

 

 

PS Sutra počinje Hercegnovski Strip Festival

 

 

 

 

 

 

  

 

 

                                                      IV

 

                                   PARALELNI UNIVERZUM

 

       Naš univerzum nije jedini. Izvan našeg rađaju se novi. Ivice našeg prostora se udaljavaju od nas brže od brzine svetlosti. Zapravo, u pitanju je semantika, i kako se sroči. Učili smo da ništa ne može da putuje kroz prostor brže od brzine svetlosti i to je tehnički tačno. Ali prostor, prostor može da radi šta god mu je volja. Prostor nije tako prosta dimenzija kako se čini. Svetlost koja putuje ka nama iz neke daleke galaksije treba da savlada širenje prostora koji istu od nas udaljava mnogo većom brzinom tako da sirota svetlost zapravo nikad ne dođe do nas. Posledično se uspostavlja nekakva granica bezgraničnog prostora. Najveća moguća udaljenost na kojoj dva sveta mogu da komuniciraju.