Čim je sasuo rakiju u grlo Milan se osetio bolje. Pogledao je u Petra, on je izgledao isto, nit sreće nit pameti. Gledao je u praznu čašu kao da će u njoj otkriti tajnu vasione a onda je prdnuo. Milan je otvorio vrata da smrad izađe na uzani zajednički prostor. Bacio je pogled desno niz hodnik i video neko komešanje u komšiluku, nekoliko vrata dalje, tamo gde je živeo Vidoje. Kod ulaza je stajala grupa ljudi. Izgledalo je kao red ispred toaleta od jutros, ali nedisciplinovan, što je retkost, samo sad nije bilo ispred toaleta i jutro je već prošlo, svi koji su imali nekog posla, mada takvih je bilo vrlo malo, bili su na svojim radnim mestima. Jedan komšija je već bio obučen kao za sahranu i plakao je. Radio je zamukao. Osećala se nekakva teskoba, samim prilaskom mestu čak i bez saznanja šta se dogodilo.

Just Dub!

Noć je bila tamna i gusta kao melasa. Teška magla i kiša, prokleti novembar, kao da nije mogao da bude drugačiji u veku najvećih klimatskih promena.

            I ovaj mesec je gust. Svi ti načičkani datumi, promocije i proslave, priredbe i performansi, gomila nekakvih aktivnosti pod krovom jer ko bi sada smeo da se provodi napolju. Pored toga što je hladno i vlažno, lako te proguta noć. Stopa kriminala je stopa Jetija ili nekog prokletog trola i gazi ceo ovaj avetinjski grad. Toliko je više zavladalo bezakonje da se ni za ubistva ne ustaje iz stolice, izlazi iz stanice, pali rotacija. Moraš da imaš vezu u partiji pa da se neko potrudi da makar izađe na mesto zločina, kada ti pacovi ubiju nekog bitnog. I to je sve, izađu i ništa. Eventualno će se ponašati kao da si ti kriv i pokušati da reše slučaj na licu mesta.

Ja sam marginalan lik.

Igrač iz razvojne lige, koji može da uspe samo usled tuđeg neuspeha. Samo ako mu se posreći tuđa nesreća. Prika koji dobija priliku tek kada se neko povredi ili se takmičenje završi i svi glavni igrači odu na odmor. Kada više nikome nije bitno. Na mom dresu piše LANJSKI.

Poslednji pogled koji sam uputio ka kopnu (prividu kopna?) oteo mi se kada je brod P.E.H. Neus bio porinut. Pamtim lobanju koja je razbijena, umesto šampanjca, o krmu i krv koja je naokolo prskala tako nedostojanstveno. Pamtim trup bez glave koji su samo bacili za nama dole na balvane, skoro tri sprata niže.

            Od tada pamtim samo prokletu vodu.

Poslije blogova krcatih povišenih tenzija i žučnih replika, vrijeme je za novi DUB PUB edition...jedan summerdub instrumental

Pajke, hvala na inspiraciji...

   -         Kume, aj pravimo poso, imaš nekog u Kini?

-       Ne znam, moram da se raspitam, šta si namislio?

-       Vidiš, silno se gradi za taj Expo, sve tamo pobeglo. Evo, od sestre komšija, inženjer, neki dan dao otkaz i otišo da za njih radi. I još neki iz njegove firme. Miran je koju godinu a posle će da vidi.

-       Dobro, kume, a šta bi mi tu?

-       Mislio sam da vidimo za te leteće taksije. To bre ima čudo da bude i ko prvi

Milan koji je jutros ustao pre alarma/radija i otišao desno iz svog kupea, prema lokomotivi, ili lokomotivama, udaljavao se, u potrazi za cigaretama, od smrti, komšiluka i cimera Petra koji je nastavio naglas da čita požutele novine, ne zna se tačno kome, okupljenima valjda.

Novinar: Sudeći prema svemu, gledaoci će ostati u dvoumici i nakon završetka filma o kojem je vrijemenu riječ jer ni po kostimima neće se moći prepoznati kad se radnja dešava. Po događajima na platnu pogotovu. Zašto je baš tako?

Goran Paskaljević: Film nosi jednu univerzalnu temu. Bilo bi pogrešno da sam bilo čim označio kada se radnja dešava jer bi se moglo pomisliti da je taj događaj o kom se radi u filmu karakteristika jedino tog vremena. Dakle, radnja se mogla događati u prošlosti ali i u budućnosti.

            U sred čitanja kroz poluautomatska vrata niz hodnik, kroz koja je Milan zamišljen izašao, ušla je pogrebna ekipa, svi u crnim jednodelnim kombinezonima sa malom žutom osom izvezenom u visini srca i doktorom Šapićem u belom mantilu koji se polusvestan vukao za njima.