SVEDOK i UZBUNJIVAČ

Viši sud je utvrdio

 gost autor:  anfieldroad

 Nije lagan zivot napolju. Narocito ako vas tamo posalju nezeljene okolnosti i ako cela stvar nije bas ono sto ste zamisljali od svog zivota.

Sledi, naravno, bitka.

Prvi deo iste. 

P.S.

Kome treba XI glava, i Autor i dalje odgovara na pp. ;) 

„Govoriš gluposti!", pobunih se ja, „Znaš sigurno da ću pasti pored tebe, ako ti ostaneš na brodu. Nadam se da ćemo oboje pobeći u šume i nastaviti tamo da živimo, sa mojim narodom. Što se kraljevih ljudi tiče, ti nespretnjakovići nikada ne bi mogli da uhvate vilenjaka u šumi, čak i kad bi im čučao na grani iznad glave. Mogli bi smo otići do Šume Trolova, potražiti pomoć u ljudstvu i našim brzim brodovima i ponovo zagospodariti morem, pretvarajući Onundove drakare u prah i pepeo. Zašto to odmah ne uradimo? Obala je tako blizu!"

„I ja bih volela da vidim tvoj narod i šume o kojima si mi toliko pričao. Naročito sada, kada me na moru čeka samo smrt. Ali, ja sam vikinški vođa. Ne mogu da ostavim svoje ljude koji su za mnom krenuli protiv svog kralja, sada, kada treba ginuti. To nikada sebi ne bih oprostila, dok sam živa. Kako bih i jednom od ljudi iz mog kraja pogledala u oči? Moje je da pobedim, ili umrem sa njima. Možda ću na kraju bitke, kada sve već bude izgubljeno, imati pravo da potražim spas. Samo to treba doživeti, vilenjče", reče ona, i po prvi put u životu mi se, jecajući, obesi o vrat. 

gošća autorka: Jelena Dedeić

Na zidu smrdljivog haustora, između spiska stanara i obaveštenja o izvršenoj deratizaciji stajala je poruka napisana finim rukopisom:

 U ime potkošulja, gaća, čarapa, dukseva i farmerki iz prizemlja, molim supe, kafe i ćufte s viših spratova da se ne prosipaju po nama!

Evo, kako kaze Anonimni_autor, bas prigodnog dela za danasnji praznik. U prevodu, poslednji deo ove glave.

Pred jutro naiđe oluja koja samo što nije rasturila Gvildinu krovinjaru. Grom rascepa jedno od dva drveta na malom ostrvu, na svu sreću ono koje je bilo malo dalje od kuće. Tu Angarada dobi histeričan napad straha. Tvrdila je kako je moćna veštica kao Gvilda mogla u sebi da baci prokletstvo na njih dve, još dok su se tukle sa njom, i da će im sada nebo zaista pasti na glavu.

Frija se, na te reči, zaceni od smeha, što donekle smiri njenu novu prijateljicu. Ipak joj je dopiralo do pameti kako se jedna vila bolje razume u magiju od nje. Naravno, nije izbegla da je tamnokosa vidarica ne zadirkuje oko toga čitavog narednog dana. Frija joj je govorila da nije ništa bolja od divljih Iraca. Zatim je po veštičinoj kući tražila neotrovnu boju da joj ofarba kožu u plavo. Tako je Angarada upoznala i onu lošiju stranu Frijinog karaktera.

To su jutro dobro napredovali pošto su bez straha jahali ljudskim putevima. Oko podne zastadoše da predahnu pa odmah preduzeše stare mere opreza. Zašli su se jedno trista metara duboko u šumu, pronašavši oveći proplanak kako bi konji mogli da pasu, na kome su se smestili. Kada su sjahali, devojke primetiše da Kju deluje veoma umorno. Teško se kretao i bio je skoro posiveo u licu. One ga postaviše da legne i počeše da raspravljaju kako da mu pomognu. Posle nekoliko besmislenih predloga, koje su iznele na osnovu svog poznavanja tadašnje medicine, on se, s mukom, umeša u razgovor:

- Jahanje mi nikako nije prijalo s obzirom na ovu vrstu povrede. Celim putem sam se savladavao da ne urlam od bola. Ali, postoje granice i moje izdržljivosti. Na kraju je potiskivani bol provalio, i to me je gotovo oborilo. Inače povreda je ista kao juče i nije se mnogo pogoršala. Kada se dobro odmorim povratiću se. Za slomljena rebra ne može se gotovo ništa. -

- Zašto si jahao, kad ti to ne prija? - prosto zakuka Frija.

- Da se što pre uklonimo od zamka i mesta naseljenih ljudima. Dodatne nevolje mi, u ovom stanju, nikako nisu potrebne, - patetično izjavi vilenjak.

Ovaj blog je napisao nas novi bloger, drumas.

Godine su prolazile menjajući boje Astara po ustaljenom redu, deca su rasla, a naše junakinje odavno su se osećale kao prave vile. Međutim, život u Mag-Melu bio je prilično jednoličan. To je donekle odgovaralo našim junakinjama koje su u prethodnom periodu doživele dovoljno uzbuđenja i za desetak ljudskih života. Vilinska šuma bila je mirno i sigurno mesto. Napovilnim ženama činilo se da se nalaze u nekakvoj začaranoj čauri koja ih deli od ostalog sveta rastrzanog ratovima i drugim nedaćama.

 

Iza njive sa ražom, prostiralo se  polje pod zelenim žitom; vidjeli su se  i visoko uzdignuti, okaštreni brijestovi sa ostavljenom  ćubom na vrhu. Na nebu je, nepomičan i lepećući krilima u mjestu, lebdio  škanjac koji je nešto ciljao na zemlji – tačno nad Stojčevom  glavom i u zenitu neba!