S jednim engleskim ptičarom sam nedavno sedeo na beogradskom Ušću, s pogledom na Konjsku adu (Malo Ratno ostrvo). Ispijali smo Jelen i na miholjskom suncu posmatrali patke i galebove kako se skupljaju na niskoj obali ostrva. Klizimo dvogledima duž obale: par stotina plovki gluvara, tek nekoliko liski, par malenih krdža, obavezni mali vranci, pa veliki vranci, siva čaplja, graciozni labud grbac, mali gnjurac, mišar, pa plovka čegrtuša i jedna zaostala seoska lasta, poneki sinji i brojni obični galebovi...  Zastajem kod grupe običnih galebova: nešto proviruje iza njih, samo vrat i glava, belog perja i crne ‘kape’, te povećeg crvenog kljuna – velika čigra! Ovo je retka vrsta koju sam tek nekoliko puta posmatrao, a moj engleski prijatelj kaže da ju je video na Floridi, ali da mu je ovo prvi put da je sretne u Evropi.

izložbu otvara priganica, ovom sjajnom slučajnom grafikom ...

U naredna dva posta, nakon ovog, opisaću vožnje od Leskovca do Beograda (za 1 dan) i nazad, preko planine Gajtan do Đavolje Varoši, kao i neka kraća putovanja u proteklom mesecu, ali najpre uvodni tekst o mojim biciklima i vožnjama u prošlosti.

* * *

Naučio sam da vozim bicikl (u Leskovcu obično kažemo bicikla, u ženskom rodu) negde oko 7. godine. Na kevinoj bicikli, bila je zgodnija jer nije imala ram, kao muške. Naravno u stojećem stavu, pošto mi je sedište bilo previsoko. I, naravno, leđa izguljena od tog istog sedišta. Kasnije su već došle Poni bicikle,

 „Trebalo bi da krenem. A magla je. Da krenem na železničku stanicu;  kupim kartu za voz; uđem u grozni vagon; sedim, posmatram ništa kroz prozor. Onda  se nađem pred kapijom zatvora, tamo pokažem dokumenta. Vadim sve iz torbe. Smeškam se stražarima. Ugledam lice svog sina. Suočim se. Zapitam se gde sam pogrešila...

Svake subote.  Već godinu dana. Nije on kriv, ljubi ga majka. Isti je otac. Njegov. Ili moj? Odustajem.

Danas ću popiti kafu, sledeće subote ću ga lagati da mi nije bilo dobro, ili ću već nešto lagati. Ili ga jednostavno više nikad neću posetiti. Sada mi se čini da bih mogla, mirne duše, da ga ne vidim više nikad. Mog lepog sina. Jedinca. Ubicu...“

Već smo na Pančevačkom mostu, a još ne znamo gde ćemo. U Banat svakako.  Kako moram da se vratim do podneva, raspoloživo vreme sužava izbor: Baranda.

Ružičasti nesit na ribnjaku u Barandi, 2007, foto Pat Bartley

Tokom nedavnog putešestvija Istočnom Anglijom, prijatelj me je poveo u birding, u potragu za guskama, u zemlji koja je ptičarenje i izmislila. Moram priznati da se bolje osećam kada kažem da brojim guske, nego, recimo, da brojim patke. Naime, par zima sam proveo u timu koji je po Srbiji pratio seobe i zimovanje

Kada sam pre skoro 20 godina počeo da ptičarim, Dunav je bio pun srebrnastih galebova Larus argentatus. To je ptica koja se lako prepoznaje i ne zahteva posebno znanje i iskustvo. Ili možda zahteva? Desetak godina kasnije, tokom jedne januarske plovidbe kada smo sa palube brojali patke na zimovanju između snegom pokrivenih litica Kazana, čuo sam pitanje: “Šta se desilo sa srebrnastim galebovima? Bilo ih je tako mnogo, a sada nismo videli nijednog.” U stvari smo ih videli, svi su oni i dalje bili tu, ali sada pod imenom sinji galebovi Larus cahinnans. Sinji je do tada bio smatran tek podvrstom srebrnastog, ali su ga taksonomi potom uzdigli na nivo vrste (a da same galebove nisu ništa pitali, pa se oni i dalje ukrštaju).

Kukuvija © Szabolcs Kokay

Kako sam se tom famoznom ornitološkom beležnicom bavio koliko i dvogledom i ključem za određivanje vrsta – zajedno, hajde da vam prikažem i šta od toga može da postane. Kao i u prošlom nastavku, gost-autor je jedan slovenački ornitolog. Ovog puta je to stručnjak za sove, Al Vrezec.

    1 Nabavite dvogled – bez alata ipak nema zanata. Šta da nabavite zavisi od toga koliko ste sigurni da zaista želite da posmatrate ptice, tj. duže od par meseci.