Nedavno sam vozio svoj prvi brevet (biciklistički maraton) i bilo je to stvarno nezaboravno iskustvo. Svašta se izdešavalo. Bilo je jakog vetra, kiše, umora, snalaženja u "prirodi", pa i malo suza na kraju (nešto u vezi s mojom decom i ovom medaljom sa slike). Ali idemo redom...

Gost-autor Čeda Vučković

Nas 20 s puta posmatramo centralno jezero ribnjaka Baranda. U pitanju je prostrano vodeno ogledalo gde dominiraju ćubasti gnjurci, liske i riđoglave patke. Među njima je i po koja patka njorka, kao i desetak crnovratih gnjuraca.

 25. i 26. decembar

- Ovih dana koristim akumulator. Mnogo sviram, a i glasniji sam, pa bi se one male baterije brzo potrošile. Glasniji sam zato što sviram na trgu i nikome ne smetam, a veće su gužva i buka, pa i moram. Ovaj akumulator mi u kombiju služi i za punjenje baterija na telefonu i tabletu, a na njega prikačim i led lampu. A kada vozim, dopunjujem ga (sproveo sam jedan kabl iz mašine).

Dunav ispred Beograda je prava zamka za ređe vodene ptice. Prvo mi je B. javio da je prevez i dalje u jatu riđoglavih pataka ispred sportskog centra 25. maj, pa sam ga ugledao čim sam došao. Većina pataka je na vodi držala kljun ispod krila i glavu položenu na leđa. Ni prevez nije bio izuzetak, no njegova narandžasta glava je upadljivo odudarala od okolnih riđih. Taako.. štiklirana i poslednja patka koja se viđa kod nas.

Šta biste pomislili da vas lekar, brižnim glasom, osudi na smrt: „Vaša bolest je metastazirala. Imate manje od godinu dana života“? Većina bi, pretpostavljam, to vreme provela po terapijama i u krugu porodice.

Phoebe Snetsinger je odbila terapiju, žurno spakovala dvogled i otputovala na Aljasku. I postala legenda.

Njene misli su, otprilike, iše u pravcu - ako želim da vidim svaku pticu na Zemlji, bolje da požurim.

Milioni ptica selica napuštaju Evropu kako bi odletele do svojih zimovališta u Africi. BirdLife International poziva sve Evropljane da 1. i 2. oktobra iskoriste priliku da upoznaju fascinantne seobe ptica.

U 37 država Evrope i centralne Azije, nacionalni partneri organizacije BirdLife International pozivaju zainteresovane da posmatra ptice i čuju zanimljivosti o seobi.

 

Nakon teksta Zašto vežbamo, nisam mogao  da ne napišem tekst, koji bi trebalo da odgovori na pitanje kako to mi vežbamo. Ono što je karakteristično je da mnogi veruju da je vežbati u stvari veoma lako i da je dovoljno pretplatiti se na neki magazin, naučiti nekoliko stručnih izraza, kupiti patike i krenuti. Često budu zavedeni pričom od strane loše obrazovanih, ali dobro građenih fitnes trenera, kojima je osnovni cilj da zadovolje želje klijenata bilo to korisno za njih ili ne. Nedavno mi se jedan kolega žalio kako mu je došao klijent sa zahtevom da radi mrtvo dizanje iako je imao operaciju kičme zbog hernije na međupršljenskom disku. On je čitao da je to dobro za leđa i tačka. On plaća. Sve to me je motivisalo da pokušam da još malo više osvetlim mračnu stranu fitnes industrije, koja sama nije problem dok je u pitanju prodaja rekvizita i sportske opreme, ali kada dođemo do vežbanja, tada je ulog daleko veći. Ulog je zdravlje.

 

Između dva drveta preleće vuga, jarkožuta ptica crnih krila, brojna, ali teška za videti jer se drži samih vrhova krošnji, pa se obično opaža ovako, u letu. Odnekud čujem otegnuto „trrrrrrr, trrrrrrrr“... Osvrćem se da vidim odakle dolazi i, na prostranoj čistini usred šume, ugledam dve grlice na vrhu omanjeg drveta. Uvek mi j zadovoljstvo da ih vidim, liče na gracioznije rođake gugutki, vitkijeg stasa i raskošnijeg perja... i potom se setim da je to ista ona vrsta čija brojnost ubrzano opada, a koju lovni turisti svake godine desetkuju, dok im naše vlasti u tome podilaze i pozivaju ih na sledeću epizodu letnjeg pokolja. Kada krene lovna sezona, ove ptice se u mnogim krajevima ubrzo neće moći videti. Zato uživam u prizoru, dok traje.