Nakon teksta Zašto vežbamo, nisam mogao  da ne napišem tekst, koji bi trebalo da odgovori na pitanje kako to mi vežbamo. Ono što je karakteristično je da mnogi veruju da je vežbati u stvari veoma lako i da je dovoljno pretplatiti se na neki magazin, naučiti nekoliko stručnih izraza, kupiti patike i krenuti. Često budu zavedeni pričom od strane loše obrazovanih, ali dobro građenih fitnes trenera, kojima je osnovni cilj da zadovolje želje klijenata bilo to korisno za njih ili ne. Nedavno mi se jedan kolega žalio kako mu je došao klijent sa zahtevom da radi mrtvo dizanje iako je imao operaciju kičme zbog hernije na međupršljenskom disku. On je čitao da je to dobro za leđa i tačka. On plaća. Sve to me je motivisalo da pokušam da još malo više osvetlim mračnu stranu fitnes industrije, koja sama nije problem dok je u pitanju prodaja rekvizita i sportske opreme, ali kada dođemo do vežbanja, tada je ulog daleko veći. Ulog je zdravlje.

 

Između dva drveta preleće vuga, jarkožuta ptica crnih krila, brojna, ali teška za videti jer se drži samih vrhova krošnji, pa se obično opaža ovako, u letu. Odnekud čujem otegnuto „trrrrrrr, trrrrrrrr“... Osvrćem se da vidim odakle dolazi i, na prostranoj čistini usred šume, ugledam dve grlice na vrhu omanjeg drveta. Uvek mi j zadovoljstvo da ih vidim, liče na gracioznije rođake gugutki, vitkijeg stasa i raskošnijeg perja... i potom se setim da je to ista ona vrsta čija brojnost ubrzano opada, a koju lovni turisti svake godine desetkuju, dok im naše vlasti u tome podilaze i pozivaju ih na sledeću epizodu letnjeg pokolja. Kada krene lovna sezona, ove ptice se u mnogim krajevima ubrzo neće moći videti. Zato uživam u prizoru, dok traje.

Vreme po kome se ostaje u krevetu, tmurno nedeljno jutro, sipi kiša - i vreme po kome oni koji znaju imaju reku samo za sebe.

Pred pramcem kanua se, na mirnoj površini, ogleda drveće i busenovi žutog, vodenog irisa, dok gakovi love ribu sa korenja koje viri iz podlokane obale.

Šta vi pomislite kada čujete/pročitate „BP“? OK, moguće da asocira na naftnu kompaniju, ali za mnoge znači i „Baden-Powell“. Zbunjeni ste? Dopustite mi da objasnim.

 

Lord Baden-Powell je bio general-potpukovnik Britanske vojske, osnivač Pokreta izviđača sveta. Milioni mladih bivših i sadašnjih izviđača mogu da isprate istorijat svog hobija sve do avgusta 1907. godina kada je „BP“ okupio grupu od 22 dečaka i poveo ih u kamp ekpediciju na ostrvo Braunsi (Brownsea) u Dorsetu. Ovaj skromna akcija razvila se munjevitom brzinom i prerasla u međunarodni

Dobro se sećam. Bila je to sezona 2002/2003, kada sam među nekih 2000 poluuspavanih ljudi u „Pioniru“, gledao četvrtu pobedu Partizana u poslednjem, 14. kolu Evrolige protiv Ulkera. KK Partizan je  te godine, bio poslednji – osmi u grupi, a ovo je bio ispraćaj u nekom, još nestandardizovanom, popodnevnom terminu. U navijačkom repertoaru, pored onog čuvenog „Svaki Turčin zna, svaka mula zna, da je Obilić, srpski sin, zaklao Murata“ i „Mirsade (Jahović) Srbine“, glavni hit je bio „Svinjoo debela“, posvećen Duletu Vujoševiću, koji je, onako, podbočen o svoj stomak u izgužvanoj košulji, psovao sve u šesnaest prema tribini sa „najvatrenijima“. To nisu bile godine ljubavi, ni rezultata. Još uvek, ti isti, navijači, nisu uramljivali slike sa likom „debelog“ Supermena, utakmice Partizana nisu bili „mejnstrim“, Cukerberg je tek smišljao Facebook, pa grupe poklonika nisu postojale, a gradska kalakurdija nije imala šta da vidi i da bude viđena, tako da je u širokom luku zaobilazila bljuzgavičavi mrak oko hale „Pionir“.  Još uvek je terenom krstario neki polutalentovani tim sa, po pravilu, jadnim strancima i rvačem, Vesom Petrovićem, kao glavnom atrakcijom.

Odrastamo uz ptice. Živimo uz njih. Teško da možete izaći iz kuće, a da u narednih pet minuta ne vidite ni jednu pticu. Svuda su oko nas. Gotovo je neverovatno koliko ih ne primećujemo.

Samo u Beogradu, bez prigradskih područja, zabeleženo je oko 120 vrsta ptica. Jedan korak dalje, plavni šumarci

Evo, danas 11 godina od takozvanog petog oktobra.

Sta da se kaze? Nema nista. Sve je receno, a u stvari nista nije receno. Sve se zaista promenilo, a u stvari sve je ostalo isto. Akcija spasavanja Titanika je uspela. Spasen je brod, svi putnici se podavili...

Krenulo je bilo obecavajuce... prvih 5 minuta...

Leto je vreme putovanja i izležavanja na plaži, upoznavanja sa lokalnim kuhinjama i istraživanja raznih znamenitosti, arheoloških nalazišta, muzeja, izletišta i sl. Sa druge strane, ptičarenje je potpuno redefinisalo moje shvatanje putovanja i lokalnih znamenitosti, pa otuda moje znamenitosti imaju krila i, za razliku od drevnih tvrđava, pokazuju tendenciju da se premeštaju s mesta na mesto, što otežava njihovo lociranje.

Negde iznad Persijskog zaliva listam Birds of the Indian Subcontinent, pa pogledam D. i pitam: „Koliko je neobično preći pola sveta samo da bi se posmatrale ptice?“ Ona kaže: „U tvom slučaju – nije neobično.“

Foto (3) Uteč Rao