Na put ka "moru" smo krenuli kasno popodne. Zadimljenu beogradsku policijsku stanicu u kojoj se čekalo na pasoš, zamenila je zaptivena Lada Niva, teško natovarena speleološkom i kamperskom opremom, gomilom hrane i četiri vesela pećinara. Zbijeni na samo 3 sedišta, za narednih desetak dana smo prevalili skoro 1500 kilometara, od kojih otprilike trećinu po retko posećivanom kamenjaru u zaledju Bokokotorskog zaliva, izmedu Grahova i Risna, tražeći jame i pećine. 

 I iako stručna javost smatra da im se ne treba davati na značaju citiraću još jednom pomenutog profesora – “tako doterivati istoriju, mogu samo zanesenjaci i pokvarenjaci. Vreme zanesenjaka bojim se da je prošlo, više je ovih drugih”.

 

   Ako hoćeš da upoznaš ljude, da vidiš stvarno kakvi jesu, onda ne izlazi iz kafane. Pre 30-ak godina tašta mi je u nekoliko navrata dobronamerno uputila primedbu, u vidu pitanja „zašto svakog dana moraš u kafanu.„ Moj odgovor je bio iskren „da se vidim sa ljudima i prijateljima, dogovorim posao, saznam ono što sam propustio, odigram koju partiju karata, i naravno, uz sve to, nešto popijem.„ Bilo je tako. Kafana je institucija duše, mesto rasterećenja, oduška, bezbrižnosti, iskrenosti, inventivnosti...na čijim se vratima misao povučena spolja prekida i počinje druga namenjena i važeća samo za taj prostor. U njoj se rađaju specifični odnosi, alkohol nema veze sa tim, u kojima nije bitno ime, reč je neprikosnovena, razgovor otvara začepljene „retorte„ čovek otkriva sebe do srži...a šank pamti nedovršene slučajeve i sledeći put podseća gde se stalo, nutka pomoć kao starije čeljade deci bombonu.

 

 

Šta biste pomislili da vas lekar, brižnim glasom, osudi na smrt: „Vaša bolest je metastazirala. Imate manje od godinu dana života“? Većina bi, pretpostavljam, to vreme provela po terapijama i u krugu porodice.

Phoebe Snetsinger je odbila terapiju, žurno spakovala dvogled i otputovala na Aljasku. I postala legenda.

Njene misli su, otprilike, iše u pravcu - ako želim da vidim svaku pticu na Zemlji, bolje da požurim.

Uobičajena motociklistička solo tura krivuda po teškoj zabiti rasprostrtoj izmedju dve savezne države, Kolorada i Vajominga. Puteve biram grčevito se držeći kraja leta i izbegavajući početak jeseni. 

Kurdi: osnove za one koji ne znaju ništa i podsetnik za one koji znaju sve

U ovom tekstu ću pokušati najširom mogućom četkom da oslikam neke osnovne činjenice o kurdskom narodu. Možda nisam u pravu kada mislim da ih nije zgoreg znati pre nego što pređem (nešto detaljnije) na istoriju konflikta turske države i PKK-a. Svestan da ovo nije tekst (kao uostalom ni prethodni što nije bio) koji može izazvati poplavu komentara i da mnogima može biti dosadan, ali iz poštovanja prema temi i želji da je što bolje obradim dajem vam ga na čitanje.

Da li Facebook igra, koja je nastala u Srbiji, može da doživi svetsku popularnost i postigne više od milion igrača? Ekipa koja stoji iza igre Pilići (engl. Chicken Lines), sa Nenadom Hrnjakom na čelu, čvrsto veruje da može. Veoma uspešan start, kao i trend brzog rasta, pokazuje da igra ima potencijal. Igra je veoma „zarazna" i prvi pokazatelji govore da je cilj dostižan. Sa preko 46.000 aktivnih igrača nakon prvi tri nedelje od pojavljivanja ove igre, autori su zadovoljni i očekuju postizanje cilja „milion igrača" za oko 6 - 9 meseci. Igrača već ima na svim kontinentima.

UPDATE 02.09.2011.: Igra trenutno ima 80,297 aktivnih igrača.

SUBOTA, 6.6.2015, 20:07

Mešalica za beton kreće sa semafora i iz nje počinje da se izliva svež beton na ulicu asfaltiranu pre tačno 5 nedelja. Mešalica je oveća, nova, na njoj velikim slovima ime firme Beton plus. Zapišem registraciju BG361YA.  Mešalica ne staje, ostavlja za sobom trag betona duži od 100m. Svi koji kreću sa semafora šlajfuju po onom betonu, šljunak leti na sve strane, verovatno