Kad sam bio mlad i naivan (hmm... naivan sam i dalje, samo već odavno nisam više mlad), zamišljao sam da se zakoni pišu tako što zakonodavac prvo sebi pripremi rupu kroz koju će se provući, a potom oko nje napiše zakon. Ako je ikada tako i bilo, danas više nije tako.

Zakoni se pišu tako da koliko-toliko drže vodu. Nisu dobri, ali, budući da ipak predstavljaju neki kompromis sa zakonodavstvom EU, nisu ni previše loši.

Takvi zakoni se usvoje, prašina se slegne, a onda se pišu podzakonski akti čiji je jedini cilj da potpuno razvodne slovo zakona i omoguće radnje raznorazne i provizije lepljive od znoja i masne od krvi.

Ružičasti nesit - Foto (c) Georgos Spiridakis

 

Između dva drveta preleće vuga, jarkožuta ptica crnih krila, brojna, ali teška za videti jer se drži samih vrhova krošnji, pa se obično opaža ovako, u letu. Odnekud čujem otegnuto „trrrrrrr, trrrrrrrr“... Osvrćem se da vidim odakle dolazi i, na prostranoj čistini usred šume, ugledam dve grlice na vrhu omanjeg drveta. Uvek mi j zadovoljstvo da ih vidim, liče na gracioznije rođake gugutki, vitkijeg stasa i raskošnijeg perja... i potom se setim da je to ista ona vrsta čija brojnost ubrzano opada, a koju lovni turisti svake godine desetkuju, dok im naše vlasti u tome podilaze i pozivaju ih na sledeću epizodu letnjeg pokolja. Kada krene lovna sezona, ove ptice se u mnogim krajevima ubrzo neće moći videti. Zato uživam u prizoru, dok traje.

Ovih dana hodam Kopaonikom po stazama Nacioanlnog parka i vidim neverovatnu količinu posečenog drveća svugde okolo, stotine primeraka uglavnom zimzelenog soja mada ima i drugih vrsta, onih listopadnih. Oboreno drveće je značajnog obima, impresivne visine a po ogoljenim godovima gde je testera prošla može se zaključiti da je zdravstveno stanje stabala bilo u veoma dobrom stanju. Kažu očevidci ove necivilizovane i drske akcije koja degradira ili čak poništava sve državne priče o navodnom očuvanju životne sredine da to traje nekoliko proteklih meseci a nastavlja se nesmanjenim obimom.

Vreme po kome se ostaje u krevetu, tmurno nedeljno jutro, sipi kiša - i vreme po kome oni koji znaju imaju reku samo za sebe.

Pred pramcem kanua se, na mirnoj površini, ogleda drveće i busenovi žutog, vodenog irisa, dok gakovi love ribu sa korenja koje viri iz podlokane obale.

Šta vi pomislite kada čujete/pročitate „BP“? OK, moguće da asocira na naftnu kompaniju, ali za mnoge znači i „Baden-Powell“. Zbunjeni ste? Dopustite mi da objasnim.

 

Lord Baden-Powell je bio general-potpukovnik Britanske vojske, osnivač Pokreta izviđača sveta. Milioni mladih bivših i sadašnjih izviđača mogu da isprate istorijat svog hobija sve do avgusta 1907. godina kada je „BP“ okupio grupu od 22 dečaka i poveo ih u kamp ekpediciju na ostrvo Braunsi (Brownsea) u Dorsetu. Ovaj skromna akcija razvila se munjevitom brzinom i prerasla u međunarodni

Dremež jutarnji... osluškujem cviljenje opute i škripu bokobrana dok se trup valja na lenjim talasićima i češe o susednu jedrilicu. Ne ustaje mi se. Ipak, uskoro isplovljavamo, a ne bi bilo loše da pre toga bar kafu popijem. Selo Finikas na Sirosu, jednom od Kikladskih ostrva, leži u zavetrini brda, pa ipak, ovog jutra se žbunovi povijaju na vetru.

Stvaranje lepote ... Nicotinea tabacum i onda ekolozi nadobudni ... i jednostrani ...

Nicotiana tabacus i rustica, biljke su deo planetarnog eko sistema i postoje zato što je to neophodno, od njih zavisi opstanak i nekih crva koji su hrana za neke ptice, svet sada to zabranjuje, ukida i proglašava opasnim za planetu a gubi se mogućnost da lula mira preuzeta od Apača bude i dalje poziv na miroljublje umesto unija ili pristupanja globalnom poretku i raznim bezbedonosnim štitovima. Proglašena je zlom, a svakako je bolje kao što je bilo odvajkada da se mir ustanovljuje pušenjem lule između dva čoveka (‘ajde, može i lepši pol ...) pa evo nekoliko nostalgičnih slikica. Ne pušenja radi, več kao podsećanje na nepromišljeni atak na planetarnu botaniku.

 Toliku lepotu da ugase, gde će im duša ... ! A Vinston se u grobu prevrće ...

Odrastamo uz ptice. Živimo uz njih. Teško da možete izaći iz kuće, a da u narednih pet minuta ne vidite ni jednu pticu. Svuda su oko nas. Gotovo je neverovatno koliko ih ne primećujemo.

Samo u Beogradu, bez prigradskih područja, zabeleženo je oko 120 vrsta ptica. Jedan korak dalje, plavni šumarci

Ćelavi ražanj je vrsta ibisa na granici izumiranja. Ukupna populacija u divljini se ne procenjuje, već je do u glavu prebrojana i iznosi 215 ptica. Od toga je 210 u Maroku, dok je u Siriji preostala minijaturna populacija od svega 5 jedinki. Prirodno, sve su zakonom zaštićene, sve su dobile imena, a neke i satelitske odašiljače radi praćenja njihove seobe. Od tih preostalih pet ptica, nedavno je neki lovac ustrelio Juliju. Time je bliskoistočnu populaciju ove ugrožene vrste jednim pokretom prsta smanjio za 20%.

Ako zaista nismo ostrva, ostalo nas je manje.