Hladno i tmurno. Stalno. Pa ipak, dole na samom kraju sveta, Rosovo more vrvi životom: pingvini, foke, kitovi, krupne ribe-grabljivice – sve to čini jedan od poslednjih praktično netaknutih morskih ekosistema na planeti. I sve to je više nego dobar razlog da se ovo more zaštiti kao međunarodni rezervat prirode.

Zbog

Znate li pogled s Gardoša na zelenu obalu, na rit? Ili sa Zemunskog keja? Ili Dorćolskog keja? Prošetajte ponovo i dobro se zagledajte.

Jutros sam, surfujući po internetu, pokušavajući da se razbudim i otarasim mamurluka, pronašao ovaj tekst. Autor je italijanski antropolog, filozof i psihoanalitičar, Umberto Galimberti. Neke njegove tekstove mogli ste već čitati na sajtu Peščanika.

Svakih par dana dobijam poziv sa pitanjem tipa: Pronašao sam mladu pticu i doneo je kući, šta da radim s njom? Većina takvih slučajeva završi se uginućem

Prošle nedelje sam, zajedno sa ambasadorkom Danske i drugim kolegama iz naše ambasade bio u Somboru, da bismo sa učenicima Gimnazije razmenili stavove u vezi klimatskih promena. Obzirom da je to bilo samo nekoliko dana pre Samita u Kopenhagenu, mislili smo da će biti zanimljivo čuti misljenje generacije, koja će biti odgovorna kada se suočimo sa najvećim izazovima koje globalno zagrevanje donosi.

S uživanjem listam najnoviju prinovu na svojoj polici, Ptice Afrike južno od Sahare (Birds of Africa south of the Sahara) Sinklera i Rajana (Sinclair & Ryan) u izdanju južnoafričkog Struika: 750 strana, 2100 vrsta i 3000 ilustracija.  Da vidim... u predgovoru sponzora se kaže da je knjiga začeta nakon dana sjajnog ptičarenja, praćenog s nekoliko hladnih piva. Eto još jednog dokaza kako pivo inspiriše i podstiče napredak nauke.

S jednim engleskim ptičarom sam nedavno sedeo na beogradskom Ušću, s pogledom na Konjsku adu (Malo Ratno ostrvo). Ispijali smo Jelen i na miholjskom suncu posmatrali patke i galebove kako se skupljaju na niskoj obali ostrva. Klizimo dvogledima duž obale: par stotina plovki gluvara, tek nekoliko liski, par malenih krdža, obavezni mali vranci, pa veliki vranci, siva čaplja, graciozni labud grbac, mali gnjurac, mišar, pa plovka čegrtuša i jedna zaostala seoska lasta, poneki sinji i brojni obični galebovi...  Zastajem kod grupe običnih galebova: nešto proviruje iza njih, samo vrat i glava, belog perja i crne ‘kape’, te povećeg crvenog kljuna – velika čigra! Ovo je retka vrsta koju sam tek nekoliko puta posmatrao, a moj engleski prijatelj kaže da ju je video na Floridi, ali da mu je ovo prvi put da je sretne u Evropi.

Dugorepa sova nastanjuje stare i nenarušene borealne šume, u neprekinutom pojasu od Švedske, preko Finske i Rusije na istok, a južnije se retko viđa, tek tu i tamo, u Karpatima i Dinaridima. Kupne, oble glave i prugastog perja, te zagonetnih, crnih očiju blagog pogleda, ova ptica se kod nas javlja u svežijim, brdsko-planinskim šumama, obično na osojima. Budući noćne ptice, ornitolozi sove najčešće otkrivaju osluškivanjem glasanja u vreme gnežđenja, ali se dugorepa od drugih razlikuje i po znatno ređem oglašavanju. Suvišno je reći, mnoge ciljane potrage za njom ostaju bez uspeha, i ja joj se svakako nisam usudio nadati se tog vrućeg avgustovskog dana podno Beljanice.

Bila tri brata. Sva trojica od malena živeše i igraše se u jednom dvorištu, okićenom krošnjama trešanja i jabuka.

No, kako su odrastali, njihove sklonosti su bile sve različitije. Na kraju, oni postadoše toliko malo slični po svojoj prirodi, kao da braća uopšte i nisu.

Tokom dugogodišnje pandurske karjere, bez obzira na posledice, nisam dozvoljavao da me niko „ono“ u zdrav mozak.  Normalno, prvo je trebalo da imam zdrav mozak a drugo da znam šta je „ono“. Ovo što se danas dešava je klasičan primer kako je jedna interesna grupa uspela da pred očima svetske javnosti u mozak „ono“ ceo narod. Ta interesna grupa koju nevešto i neznalački naše javno mnjenje naziva „navijačkim grupama“ može da „ono“  zato što očigledno nekome to „ono“ prija.