Pošto sam ustao u vrlo necivilizovanih 3.45h, u sam cik zore sedim u kolima pored pašnjaka sa tekunicama. Još je hladno. Ni tekunica nema - i one čekaju prve zrake sunca. Ja, doduše, ne čekam tekunice, već orla krstaša, da dođe na doručak. A krstašu je brojnost u Srbiji toliko opala, da se gnezda na prste jedne ruke mogu izbrojati - i da vam nekoliko prstiju ostane višak. Ali, ni od njega ni traga.

Скорије сам имао ту несрећу да сам морао да купујем лекове у једној од земаља ЕУ. У питању је била терапија антибиотицима. Речено ми је да је лекове потребно пити 6 дана 2 пута дневно. Ујутру и увече после оброка. У апотеци сам добио паковање лека у коме је било 12 таблета.  Да поновим - 12 таблета. Колико год је то паковање било логично, морам признати да ме је навиклог на друге стандарде по мало и изненадило.

Kompanija Dow-Carbide je žrtvama Bopala ponudila obeštećenje. Po njemu, jedan stanovnik Prvog sveta (u ovom slučaju Amerikanac, ali to je puka koincidencija) vredi koliko i 20.000 stanovnika Trećeg sveta (u ovom slučaju Indusa, ali i to je tek koincidencija – ni Srbi se ništa bolje ne kotiraju, uveren sam):

“Najgori hemijski akcident u svetu desio se u Bopalu, u centralnoj

 

trebalo govnjivom metlom počistiti. Izreka dugo egzistira u ovom narodu i malo, malo, se čuje glasno izgovorena na ulici, u kafani, autobusu, tramvaju, na pijaci, selu, gradu... I šta biva? Izreka se i dalje izgovara, ali niko nije spreman da se dohvati navedene govnjive metle a kamo li da je upotrebi! Bojazan postoji, počistiti govnjivom metlom, u ne previše zamumuljenom prenosnom smislu, znači

Za sebe mogu da kažem da sam eko manijak. U ulici u kojoj živim još prepričavaju kako sam se posvađao sa komšijom zato što je bacio smeće u džak koji smo dobili od komunalnog za plastične flaše.

Film koji je Srđan Pajić okačio na blogu nisam mogao da gledam duže od desetak sekundi. E sad, da li bi bilo ovoga da nije bilo tog bloga, ne znam, ali sve mi se

Poljske ševe u letu pevaju iz njiva, strmoglavo se obruše i, taman pre nego što će sleteti, ućute

A ždralovi, trubeći, lete na sever

 

Na ribnjaku u Barandi, na korovu uz put, velika strnadica

Prve seoske laste stoje na žicama

A bele rode dograđuju gnezda

Na vrhu stabljike trske stoji modrovoljka

Ćubasti

Sećate li se onih školskih sastava na temu „Moja domovina“? Ja ih se ne sećam. Jedini kog se sećam je bio „Sreća je stanje duše“ – nije nego, pa sam, iznerviran temom pola sata mešao špil karata, a onda za 15 minuta složio priču o brodolomniku kome je dosta borbe, pa se prepušta moru i umire srećan – stanje duše, nego šta. Nastavnica jeste bila malo uznemirena odzivom, ali ne toliko da bi me slala školskom psihologu ili zvala roditelje; ipak su to bila vremena kad se bajs vozio bez kacige i štitnika (al’ sam jednom napravio salto mortale preko guvernala, ma ni ugruvao se nisam – a da sam imao kacigu, ko zna šta bi me snašlo).

Organizacije za zaštitu ptica tražile obustavu letnjeg lova usled velikih vrućina i suše – država reagovala blagovremeno i pozitivno!

Prepelica Coturnix coturnix, foto (2) copyright © albicilla

all photos copyright © ms. & mr. albicilla

Za početak jedna ograda – iako kažem „sve o Indiji“, u stvari govorim o zapadnoj i centralnoj Indiji, u onoj meri u kojoj sam ih proputovao (oko 5000 km točkovima – avione ne računam), dakle o Gudžaratu, Maharaštri i sasvim malom delu Madija Pradeša.  Ovo što sledi su utisci koje sam prepričavao prijateljima toliko da su se nekako iskristalisali i formirali do te mere da sam se usudio podeliti ih i s vama.

O pedalanju indonežanskim i maležanskim Borneom, o ekološkoj katastrofi koja se dešava na ostrvu, o starosedeocima koji su u ne tako davnoj prošlosti bili lovci na glave, o njihovom tradicionalnom načinu života u takozvanim dugačkim kućama, o oranguntanima koji žive jedino ovde, o nekim dobrim ljudima...

*
„Vi ste novinar!", uzviknula je mlada devojka u maležanskoj ambasadi u Džakarti gledajući kopiju moje novinarske legitimacije. Lažne. Zapravo, legitimacija je prava ali ja nisam novinar. Nju mi je napravio prijatelj koji je imao svoje novine u Mađarskoj. I sam iskusan putnik, predložio mi je da odštampam legitimaciju, da je plastificiram i prema potrebi pokažem na ulazima u neke značajne kulturno-istorijske objekte, pošto ponekad novinari ne plaćaju karte. Imala sam je već više od godinu dana prikačenu kao dži-peg fajl u nekom mejlu, ali tek sada sam je odštampala, uradivši kako mi je rekao. Rešila sam da priložim sva moguća dokumenata kako bi mi odobrili vizu.