Raspisalo izbore. Eto, kažu, kad im je vreme. I počinje ono što se naziva kampanjom. Razlikuje se od onog pre toga i posle izbora samo po tome što se tako zove. Ima još nekih detalja ali za ovih dvadeset godina i nekoliko meseci videli smo ih sve. Opozicija će prvenstveno dokazivati da su oni drugi gori, vlast takođe a zajedničko će im biti da niko nije na vlasti. Retki su primeri kada je vlast potpuno preuzimala odgovornost za stanje u zemlji i retko kada je opozicija najavljivala šta će da radi*. I u medijima , kažu bez veze sa izborima, će se pojavljivati priče kako država nije uradila ovo ili radi ono. I, interesantna je teorija zlih jezika, sve te priče, naročito negativne plasiraju ili zataškavaju pojedinci iz vlasti kako bi opanjkali konkurente iz stranke ili koalicije.

Stiglo je leto i osim sezone letovanja tu je i ta nama dobro poznata sezona raznih jubileja i obljetnica.

Ej, prošlo je dvadeset godina od završetka ratova u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini! Nije malo! Da  ovo transponujemo u kontekst Drugog svetskog rata, ovo je već 1965. Bitlsi, Stonsi i Bejbi bumeri već uveliko haraju svetom a Rusi i Ameri su u svemiru ...

Ipak, na ex-Yu prostoru se ona simpatična ratna uzrečica "Neki ćemo da preživimo a neki ćete i da poginete."  posle rata promenila u "Neki ćemo da slavimo a neki ćete i da tugujete." Dakle, ima ko će da slavi a ima ko će da tuguje, svako na svojim toponimima i svako više-manje u krugi svoje porodice (iliti naroda).

Ono što bi sada u Srbiji zaista moglo da bude konstatovano je sledeće: 

Душан Анђелковић: Аписова ружа

Избегавао сам нарочито параде и пријеме. А Ружа је баш њих волела. Једном смо се враћали из јарко осветљеног Официрског дома, са бала, кад су на улици страховито смрделе и шкрипале пумпе за чишћење нужника и црна, катраном премазана кола за одвожење измета.

Те ноћи сам бесомучно псовао војску и униформу. Можда је Ружа то рекла Апису? Моја сумњичавост према њему претворила се у мржњу кад ме је преместио у Обавештајно одељење Главног генералштаба, којим је безмало руководио иако формално још није био у обавештајној служби. Па он ме једва познаје! Значи да због Руже вршља по мом животу, бацакајући ме где хоће. Можда ме уклања? Или намерава да надзире сваки мој покрет и миг?

Моје огорчење што сам се покорио Ружи већ се претворило у безумну љубомору и грубост. Кидао сам јој хаљине и разбијао бочице са парфемом; натерао сам је да и она престане с радом у школи; само што је нисам тукао. Као да сам желео да од њене лепоте остану само крпе.

Sve ređe se smejem, što nikako nije dobro ali to je posledica života i okruženja u kojem živim. Pravi nepatvoreni smeh je neraskidivo vezan za (makar trenutnu, kratku) radost. Pravi smeh pokreće u meni, vama, sve ono najbolje i najvrednije što kao mentalna osoba posedujemo. Imam jednu, sačuvala je moja Radmila, crno belu fotografijicu, imao sam oko tri godine, u kratkim pantalonicama na golo telo, bosonog na terasi, držim plišanog medu i zabacivši glavu ali pogleda uperenog u objektiv aparata, zacenjujem se od smeha. Šta je bio povod, naravno da ne znam ali smeh je i na fotkici zarazan!

Kontekst, fakti, interpretacija, reprezentacija 

Usled delimičnog uspeha revizionista u pokušaju masovnog onepismenjavanja stanovništva, potrebno je u ovakvom razmatranju početi od osnova razumevanja istorijskih događaja i istorijskih narativa. Šta više, da bismo uopšte razaznali u kojoj i kakvoj magli fantastičnog revizionističkog predela se nalazimo, moramo neprestano insistirati na ovim osnovama, kao što se pri prostornoj orijentaciji neprestano moramo služiti kompasom.

Da bi se uspešno orijentisali u pisanoj istoriji ili istoriografskoj građi, moramo pre svega

Ipak sam sinoć otišao na promociju knjige Dobrice Ćosića „Bosanski rat" u beogradskom Domu omladine. Drage osobe dobronamerno su me upozorile da ne vičem, da ne protestujem, da ne činim gluposti. Poslušao sam ih. Samo sam jednom glasno uzviknuo „UA!" nakon neonacističkih nebuloza iz mržnjom otrovanih usta Dragoslava Bokana, nekadašnjeg vođe paravojske zvane „Beli orlovi".

Najneprijatnije iznenađenje večeri bili su naci govori dva mlada književnika, Vladimira Kecmanovića i Marka Krstića. Šta je ove dve talentovane i obrazovane osobe primoralo da budu takvi? Dok sam ih slušao, na ivici da dreknem i njima „UA", pitao sam se iz kog su oni veka došli?!

Objavljeno Saturday, 13. October 2012. Ovaj tekst objavih 2012 godine pa sada opet da ga ponovim jer eto nje će opet biti medju nama u Muzeju savremene umetnosti … a hteo sam onda da kažem, sada i ponavljam, da sve to sa njom i promocijom ovde u Beogradu nije fer prema atleti Aleksiću, zaboravljenom sasvim a koji je daleko pre nje činio isto i čisto, bez pompe i nadodataka o tome da je to umetnost ... on je to radio da bi preživeo ... 

 

Nikada nisam razumevao taj moj poriv da sakupljam razne isečke iz novina, stare fotke, neke beleške koje se ne mogu više pročitati i to sve strpano u staru kutiju za cipele pa onda sa vremena na vreme zaronim u tu hrpu, pola bacim a drugu polivinu oper vratim unutra, niti znam zašto sam ono bacio a drugo sačuvao ali tako je to oduvek. Pre neki dan nađem isečak iz nekog stranog časopisa gde je slika Marine Abramović kako u nekom njujorškom muzeju sedi a preko puta nje neka osoba pa se gledaju dugo oči u oči i to je veoma važan umetnički čin sa obzirom da je u tako respektabilnom muzeju instaliran a i piše da ona ostaje a oni sa druge strane se menjaju, posle sam se setio da je prošle ili već neke godine u silosu Žitomlina bila njena fotka gde sedi na belom konju, držala je belu razvijenu zastavu objavljujući verovatno predaju mada je delovala kao da predvodi iako iza nje nije nikog bilo. Nekada, kada bejah mlađi gledao sam njene performanse sa žarom misleći u sebi – u ali im je j….. kevu a kad me je drug pitao zašto tako mislim rekao sam mu da ništa nije razumeo i da je bolje da odemo na pivo jer on za drugo i nije, tako je to bilo jer i ja nisam baš njene gestove kapirao. Prođoše godine, pivo više ne prija kao nekad, unuci zvocaju zašto još uvek pušim, neke dijete pritom i onda kad sam našao tu sliku MA i setio se one fotke u Žitomlini počeh da mislim o njoj, a dobila je i Trinaesojulsku nagradu od države Crne gore i takođe neku od Karića ovih dana, odoh na Wikipediu (the free encyclopedia) da proverim da li sam to sve nekada razumeo, zbog čega sam mislio da ona j… kevu svetu i poretku svetskom svojim delovanjem. I nađoh da piše o njoj:

(ili On the Far Side of the World)