POČETAK TREĆEG LEAK-a

(... u kojem se, zbog neažurnosti Savremenijeg administratora, gubi jedinstvo vremena, prostora i radnje a poezis ustupa pred prozaičnošću situacija; Predrag Palavestra, crveni i crni buržuj o njiihovoj svakodnevici; Ladonja Reposavić i Rnežana Sistić na free-your-mind session-u; Potpisivanje peticije za Galeriju Kontekst; Lampa di Salone kod šrinka; Anti anti horke o Ratiborbu Tribincu; Grupa 484 u reenactmentu interkulturnog dijaloga 1941-44; Grupa ŠKART i Pet Sieger o Malim kutijama; šaneri o grupi URGH; Žanka Stokić i Milorad

Nekoliko meseci kasnije,  Zlatni sat više nije bio atrakcija kao prvih dana, kada je svaki vojnik koji se našao pored Tome tražio da ga vidi. Svako čudo za tri dana.  Posle je već bilo i zavidljivaca; samo prodju pored Tome i dobace Koliko je sati?   Toma ni sam više nije znao koliko je sati prošlo od kad su prestali da ratuju i prešli na premeštanje bivaka svakih nekoliko dana. A svaki novi bivak bio je sve dalje od kuće.

Ono zašta je vojniku Mišiću trebalo nekoliko minuta, da nagradi vojnika Tomu, birokratiji je trebalo isto toliko meseci. Ipak, početkom aprila 1913., stiže naredjenje o Službenom odsustvu:  Uskrs i oporavak kod kuće,  primanje Ordena u Djeneralštabu, još nekoliko dana kod  kod kuće…ukupno 30 dana!  Pa ko da ne uzvikne Živeo Kralj!

Znate ono kad odete kod prijatelja koji su se upravo vratili sa letovanja a oni vam puštaju beskrajne snimke svog provoda na istom?

E, sad, zamislite da imate mali milion prijatelja koji su  odlučili da vas time počaste u naredna dva sata.

Užas ili vrhunska umetnost?

Pošto iza toga stoje Ridli Skot i Kevin Mak Donald čini mi se da će biti nešto zanimljivo.

 Narod se nađe ovde odjedanput obezglavljen a posledice strašne, niti da gleda, niti da diše a usta za reći, popiti i pojesti štogod odoše u bestraga, mišljenje do sada nije preterano upražnjavano pa oko toga bar nije bilo nekog zakeranja.

 Nadvila se neka sumorna maglina nad ljudima i dođoše oni da spas potraže i dočeka ih Jedan od zaduženih za narod, prvi u rangu iz koga je iskrilo iskustvo stečeno preturanjem preko glave toliko toga, od radikalnih svetonazora, onda činjenja u levom mišljenju sa predznakom nacionalnog, pa doticanja demokratije u prolazu i najzad dosezanja do uzdržane evropejske provinijencije. Zaista, iako bez glave, narod je instinktom osetio gde treba da priđe i izlaz iz magle zatraži.

Zavapi narod mahanjem ruku pred Jednim od zaduženih jer govor narodu beše uskraćen a on, Jedan odgovoran i preduzetan, obuče baštovansko odelo, zaseja u bašti seme za naglavljivanje obezglavljenih,

нередак је случај да се у малим срединама  касно, а често и никад, не сазна о личностима које су потекле из њих, рано се отисле у свет и стекле примерену славу.и димитровград (цариброд ) наравно није имун од тога што указује пример Дудов Златана који се у свету филмске уметности убраја у сто најзначајнијих стваралаца у тој области, док је за свој родни цариброд  остао  тајна.

Vec mesec dana nisam pisala ovde, jer prosto receno NE STIZEM… Evo nesto sto sam pocela pisati na ovaj praznik, ali me prekinuse i nikako da zavrsim

Svake godine na ovaj dan, moj se stav nekako menja u odnosu na ustaljene obicaje cestitanja i poklanjanja cveca i ostalih sitnica nama zenama. Sa jedne strane ne mogu da shvatim da se odredjen broj muskaraca samo na ovaj, ili ovome slicnom, danima seti da pored njih stoje zene koje ih prate od rodjenja pa do smrti, i kojima ponekad treba reci, hvala ti sto postojis u mom zivotu.

Juče, na Svetog Nikolu 2017., dobili smo zvanično potvrdu od jednog istraživača, hrvatskog Nemca iz Slavonskog Broda, o sudbini našeg pradede, Rudolfa Rudija Fuchsa. Stari Rudi, zvanično je izgubio život stradavši u Jasenovcu. Ubili su ga ustaše, negde tokom zime 1942-43. , u logoru Jasenovac. Pradeda Rudi bio je jedan od prvaka društvenog života u Brodu na Savi. Ove zime će se navršiti 75 godina od njegove tužne smrti. Iako je privatna povest, objavljujem jer mislim da ima opštu vrednost za izmaltretirano srpsko građansko društvo.

БЕЛИ ГАЈТАН АЛБАНСКЕ МАФИЈЕ

ИНТЕРВЈУ: ЈЕНС-МАРТИН ЕРИКСЕН, ДАНСКИ ПИСАЦ

ЖРТВЕ МАФИЈЕ ЗБОГ ЖУТЕ КУЋЕ

Роман „Бели конопац за Филипа Депреа” јесте фикција, али је и сазвучан са реалношћу и стварним личностима у канџама политичко-криминалне номенклатуре Косова

Као најузбудљивији политички трилер

Lične istorije su kao galerija. Šarenije slike na početku a kasnije one, možda zbog naših izbora, možda zbog okruženja, možda zbog kolektivnog uma i sećanja, gube boje ili odlaze u sive crne i neke grozne nijanse braon boje. U snovima, ili košmarima viđamo ih često. Na javi hoćemo da ih zaboravimo. Čak smo i ljuti na one koji nas podsećaju na te slike bez boje. Umemo da, te slike, nazovemo detaljima.

Nazivi Beogradskih ulica su putokaz u urbanoj mapi grada, po njima se pamti i  prepoznaje grad. Mreža nazvanih ulica čini mentalnu mapu grada, virtuelnu kartu Beograda koju građani nose sa sobom, svako memoriše svoju i onda se osećaju kao kod kuće. Odvajkada, imenovanjem ulica odaje se počast izuzetno zaslužnim ličnostima, obeležava se istorijski događaj ili neki važan datum.

Nazivi ulica u svakodnevnici su znaci po kojima se građani snalaze u gradu, mogu drugima objasniti gde stanuju, odrediti mesto ljubavnog sastanka ali i da poštar može da im isporuči pismo ili penziju. Preko naziva ulica može se čitati i prepoznavati istorija grada. U Beogradu to nije uvek slučaj, jer je Beograd lociran na mestu koje nije moglo ostati po strani, trajao je u burnim vremenima i bio svedok mnogih promena sve do danas. Menjali su se vladari i svaki je imao želju, ali i moć, da briše neke delove istorije grada, posebno one koji mu nisu bili po volji, da uspostavlja svoje viđenje istorije, dorađuje predhodnu, započinje svoju ili vraća u život događaje iz nametnutog zaborava. Česta promena imena ulica menja ne samo istorijsku matricu, već i mentalnu mapu grada, kulturu memorije, pa građani pored ostalih planetarnih problema i ovim činom bivaju dodatno dezorijentisani i zbunjeni.