Nikada se ne treba opustiti u ovom gradu i pomisliti da se odmaklo ka nekoj uznapredovaloj fazi urbane civilizacije. Jer, da bi se na tom putu napredovalo jedan važan uslov je čuvanje kulturnog nasleđa i briga o vrednostima stvorenih u proteklom vremenu, pre nego smo počeli koračanje unapred. Bilo je do skora pravilo da kretanje unapred izvire iz onog što je stvoreno pre polaska, da bude unapređenje i nastavak dela predhodnika. Tako je bilo odvajkada, sve do danas kada je ovladao lukrativni kriterij naručioca a kome su se pridružili i podržali ga arhitekte i po cenu stavljanja etike esnafa na stranu.

Ovog puta je tema Dom štampe na Trgu Republike čiji je autor Arhitekta Ratomir Bogojević, izgrađen 1961 godine po dobijenoj prvoj nagradi na konkursu iz 1957 godine. Ovom zdanju preti nasilje u skaldu sa turbo varijantom civilizacijskog modela koji je ovde, u Beogradu, na putu da prevlada.

Pogledajte animirani film Volta Diznija "Education for Death: The Making of the Nazi" iz 1943. godine. Ovo je priča o malom Hansu i njegovom odrastanju u nacističkoj Nemačkoj.  Priča je inspirisana knjigom Gregora Ziemera  istog naziva.

Ovaj kratki animirani film retko se prikazivao, i objavljen je tek 2004. godine na dvd-ju Walt Disney Treasures: On the Front Lines. Između 1942. i 1945 godine, za vreme Drugog svetskog rata, Volt Dizni je radio animirane filmove za američku vladu. Za to vreme, studio je proziveo oko 68 sati propagandnog filma. Najpoznatiji animirani filmovi su: "Der Fuehrer's Face” (1942), “Education for Death- The Making of a Nazi” (1943), i “Commando Duck" (1944).

Ovo je jedan od najstrašnijih animiranih filmova koje sam video. 

Piše u novinama a ni Tv nije ostala nema da će se dogoditi neka estetska i sugurnosna intervencija na zgradi Generalštaba, onoj lepoti na uglu Kneza Miloša i Nemanjine koju Amerikanci unakaziše 1999 godine. Naime, kaže jedan gospodin u uniformi da će se ukloniti neki delovi urušenog dela zdanja i napraviće se mali skver ispred zdanja posut humusom i zasadiće se neko bilje a biće i bezbednije za prolaznike a oči prolaznika imaće ugodniji prizor. Posle četrnaest godina tu se nešto dešava, neka vreva nastaje. Obratio je najzad vlasnik, Min. vojske i država, pažnju na svoju imovinu i to je ipak za pohvalu mada pomalo zakasnelo i onda, i baš zbog toga, uvek dolazi pitanje o tome šta li ih je baš sada navelo, na početku zime kad građevinskim radovima nije vreme, da oko bace na tu stranu i odluče da potroše 38 miliona dinara na ulepšavanje ruševine i pravljenje mesta za isticanje panoa za promociju njihovih kampanja kako onaj uniformisani gospodin reče.

Da ste samo pre stotinak godina živeli u Banatu znali bi o čemu pišem.

Gradska knjiga Beogradska ispisivana rukopisno u nekoliko proteklih vekova je usled protoka vremena, uticaja uslova sredine na hartiju, aljkavog listanja pri čitanju i zbog nedovoljne brige o njoj samoj, knjiga je dovedena u stanje rasknjižene kupusare sa pobrkanim stranicama ali množina njih je u svoj toj gužvi iščilela. Razni su tu knjigu vekovima prelistavali, pored čitatelja vrlo obrazovanih i onih prihvatljivo pismenih, nekih na granici pismenosti bilo je i potpuno lišenih znanja o slovima te su gledali samo crtane zabeleške jer i pisci knjige nisu po neki put bili u dosluhu sa slovima pa su crtkarali ili prosto stavljali onaj epski krstić tek da se znaa da su tu bili. U tako šarolikom čitateljstvu dešavalo se da su mnogi od njih u susretu sa knjigom bili zbunjeni i nepripremljeni na tako što veoma obimno i kabasto u rukama i onda su svi oni, koji doticahu knjigu, čupali joj stranice za sopstvenu arhivu, dopisivali na marginama ali i u tekstu samom, podvlačili redove, ubacivali neke dodatne strane po svojoj volji i smatranju. Neki put bi prosuli mastilo preko rukopisa, sve je vremenom pomešano i zagubio se red i kontinuitet u poglavljima ali i u pojedinim redovima, a bez redosleda u paginaciji tok rukopisa nije baš zgodno pratiti i kontraindikovano je.

u ovim trenucima se na hrt-u1 zavrsava 11ta epizoda serije "prirodni svet" pod nazivom "zeljezna zavjesa-zeleni pojas" (гвоздена завеса-зелени појас*). tema emisije je zastita prirode u predelima koji su nekada bili granica izmedju "istoka i zapada". meni licno je najupecatljivija prica o jelenima koji zive u susednim rezervatima ceske i nemacke. dok je postojala "zeljezna zavesa", granica je bila zasticena bodljikavom zicom. zica je skinuta pre 18 godina a istrazivaci su, satelitskim pracenjem jelena koji zive u rezervatima, primetili cudnu stvar - iako bodjikave zice vise nema svi jeleni ostaju u svojim lutanjima sa "svoje" strane granice. iako fizickih prepreka vise nema ostale su ucrtane linije u podsvesti.

 

 

Die meister.

Die besten.

Les grandes équipes.

The champions.

 

Istorija je laž oko koje su se složili pobednici.

Pre nego što je postao veliki biznis kojim su suvereno zavladali veliki studiji, filmom su se bavili ljudi koji su imali volje, mašte i želje, a pre svega beskrajnog entuzijama. U najranijem razdoblju istorije filma, pre 1920. godine, u filmu je bilo najviše žena. One koje nisu uspele da se nametnu kao glumice, svoje mesto su našle iza kamere, kao rediteljke, scenaristkinje, producentkinje, montažerke, pa i vlasnice studija.

Konačno rešenje u Srbiji - Judenlager na Sajmištu

-studija slučaja-

Kristofer Brauning (Christopher R. Browning)

 

Život u Judenlageru bio je veoma surov, naročito krajem decembra i u januaru, kada su temperature bile tako niske da se reka Sava zaledila. Ogromne sajamske hale nisu grejane. Da bi se dobilo što više prostora za smeštaj interniraca, da bi više hiljada ljudi moglo da se nagura u dva velika paviljona, bilo je podignuto nekoliko spratova drvenih skela, do kojih su zatočenici morali da se uspužu na kolenima i rukama. Pored gladi i hladnoće, jedan od uzroka umiranja bio je i prinudni rad u grupama logoraša koje su lopatama čistile sneg na obližnjem aerodromu. Osnovana je "samouprava" interniraca ("starešina logora" bila je jedna žena od nepunih trideset godina po imenu Sarfas) čiji su članovi svakog jutra podnosili raport komandantu. U logoru su Jevreji obavljali i administrativne i fizičke poslove, uključujući patroliranje unutar ograde da bi se zatočenici držali na udaljenosti od žice. Bilo je zabranjeno unošenje hrane u logor, a deca koja bi se provukla kroz nenaelektrisanu žičanu ogradu da bi u predgrađu Zemuna prosila hranu dobijala su batine kad bi bila uhvaćena.