AleXandar Lambros

Ni sekunda nisam pomislio da će se u mejnstrim medijima pojaviti nešto što imalo miriše na kritički osvrt na lik i delo Ričarda Holbruka. No, srećom imamo (još uvek) alternativne medije. Moj gost je dr Stiven Zunes, profesor političkih nauka i šef katedre za bliskoistočne studije San Francisko univerziteta. Tekst je izašao juče na truth-out.org.

Ričard Holbruk je predstavljao ono najgore u spoljno političkom establišmentu

Mnoge pohvale koje prate iznenadnu smrt diplomatskog veterana Ričarda Holbruka ignorišu njegovu dosta prljavu istoriju podržavanja diktatora, ratnih zločinaca i vojnih rešenja kompleksnih političkih problema.

Holbruk je počeo spoljnopolitičku karijeru tokom šestdesetih notornim programom pacifikacije u delti Mekonga u južnom Vijetnamu. Taj ambiciozni civilno-vojni pokušaj nije samo podrazumevao jeziva kršenja ljudskih prava, nego se pokazao kao notorni neuspeh u suzbijanju pobune protiv režima u Sajgonu podržanog od strane SAD. To je bio zlokobni početak karijere nekoga koga je Obama postavio za specijalnog izaslanika za Avganistan i Pakistan da pomogne suzbijanju pobune protiv tih vlada podržanih od strane SAD.

Kako će sad taj nemački vojnik, u svrhu odbrane svojih građana od stalne i rastuće pretnje od ponovne, neizbežne, a moguće i trajne srpske okupacije nemačkih sela i gradova, onako gladan, da strelja đake po Kragujevcu?

* * * 

Poštovani gospodine predsedniče Vlade,

nikom ja nisam ništa dužan, a pogotovo ne za nečiju dedovinu.  A, ako nisam dužan, složićete se, ne bih trebao ni da vraćam tuđe dugove.

Oprostite, g. Predsedniče, što  Vam to kažem ovako direktno, s neba pa u rebra, odmah na početku ovog mog obraćanja, koje ionako neće biti dugačko, ali verujem da će biti vrlo jasno.                                                                                                              

Ovih dana, temperatura visoka, pritisak povišen, lišće prestalo da opada. Svima su nam se vratile boje života, koje su trenutno nestale sa hladnim vremenom i zatvaranjem u kuće, koje obično nude malo Facebook-a, malo rialiti specijala. Slušam o čemu ljudi pričaju, šta misle, kada stignu to da rade.

Evo dragi gledaoci, spremamo se, neckamo se, da li da rehabilitujemo cica Drazu. Znam, ako se zgrozimo onda smo komunisti, ako se ne slazemo onda smo izdajnici, ako se protivimo onda smo nepatriote, ako ne podrzavamo onda smo protiv nacionalnog pomirenja.

Ali, o cemu se tu u stvari radi. Imali smo problem. U Srbiji nije postojao niti jedan jedini disident. (Hm, Djilas, mozda, ali ni on nije pravi Srbin na kraju...) Nije postojao istinski protivnik sistema. Niko se poznat u Srbiji nije patio od komunizma. Svako ko je bio neko "ime i prezime" uzivao je vise nego lagodne pogodnosti sistema, bilo da se vozikao ladjama, bilo da je cenzurisao i sundirao stripove, bilo da je pisao 'kriticke' romane, bilo da je bivao izbacen sa fakulteta na institut da ne radi nista ali za solidnu platu, bilo da ga je prerano penzionisalo, bilo da je imao sve pogodnosti oficirovanja u Je-Ne-A, bilo da se po sluzbenoj duznosti svalerao sa suprugama funkcionera, bilo da je sedeo u istarskim kaficima i iscrtavao po mapi SFRJ put od Beograda do Rovinja ali samo po srpskim selima, bilo da je isao od izdavaca do izdavaca po beogradskim kafanama i 'ubedjivao' ljude koga da stampaju koga ne, bilo da je krao rukopise za drzavnu bezbednost, bilo da je pravio piramidalne banke (ne, ne mislim na Dafinu i Jezdu), bilo da je igrao tenis sa spanskim borcima prepodne, a poslepodne ih pljuvao po Ma..., bilo da je kao dobijao nasledstvo iz inostranstva a u stvari prao drzavne pare preko svajcarskih banaka, bilo da... I to sve pre nego sto se Sloba pojavio i ozvanicio pljacku kao drzavnu politiku i nacionalni interes.

B92 vam s ponosom predstavlja dokumentarni film iz dva dela “Sajmište, istorija jednog logora”. U samom centru grada, mesto pored koga svakodnevno prolazimo jeste mesto gde je ubijeno na hiljade Jevreja i Srba, mesto užasnih patnji, smrti i uspomena. Prvi put na B92, istorija jednog od najozloglašenijih logora tokom Drugog svetskog rata. Uz sasvim nove podatke i tumačenja, eksluzivna svedočenja preživelih svedoka, i do sada nikad viđene arhivske materijale.

Ovo je priča o jednom sasvim drugačijem vremenu, priča o ljudima kojih više nema, priča  o jednom zaboravljenom stratištu.

Čitajući tekst Milana Novkovića "Evroazija" setim se pisma koje je Oldos Haksli napisao Džordžu Orvelu povodom pojavljivanja njegovog romana "1984".. To sam pismo, naime, prvi put pročitao pre gotovo godinu dana na ovom mestu , prezentovano od Danijele Nikolić, i sačuvao kao bukmark.

Sa namerom da to pismo u okviru komentara u delovima citiram na poemnutom blogu pročitah ga još jednom i odustadoh. Iz dva razloga: jedan je da bi to bio svojevrstan trol i skretanje sa osnovne linije teme. Drugi i mnogo važniji je da ovaj tekst vredi u celini predstaviti zajedno sa ilustraicijama i komentarima sa ovog mesta.

Fantastična je i zapanjujuća činjenica koliko je blistavi um pre toliko decenija našu zbilju video bolje, jasnije i preciznije od ogromne većine nas samih, zagledane u svoje pupkove i njihove rime. 

Dakle, Oldos Haksli i Džordž Orvel o svome sutra koje je naše danas.  Moći predikcije, mračnim vizijama, borbi racija i nagona:

Rajtvud, Kalifornija
21. oktobar, 1949

Poštovani gospodine Orvel,

Vrlo ljubazno od Vas što ste tražili od svojih izdavača da mi pošalju primerak vaše knjige. Stigla je dok sam bio u sred posla koji iziskuje mnogo čitanja i proveravanja referenci; budući da sam, zbog lošeg vida, prinuđen da smanjim obim čitanja, morao sam da sačekam dugo vremena pre nego što sam bio u stanju da se upustim u čitanje 1984.

Slažem se sa svim što su kritičari do sad pisali i mislim da ne moram da Vam ponavljam, još jedanput, koliko je Vaša knjiga izuzetna i fundamentalno važna. Dozvolite mi da umesto toga govorim o onome čime se knjiga bavi - konačnom revolucijom.

           Mislim da sam u jednoj raspaloj sveščici onog čuvenog italijanskog pisca prvi put pročitao priču o sedmorici glasnika jednog princa čiji je otac vladao kraljevstvom toliko velikim da se o njegovim granicama samo pričalo. Želeći da precizno ucrta te granice i želeći da istraži podrobno mračne dubine zemlje koju će naslediti, mladi princ, tada tridesetogodišnjak kog možete zamisliti kako želite (ja ga zamišljam

Pierre-Simon Laplace (1749-1827), jedan od najvećih naučnika u istoriji čovečanstva, koga obično svrstavju u red velikana sa Euklidom, Galilejem i Njutnom, nije bio previše skroman čovek. On je, istina, potekao iz relativno skromne porodice (njegov otac je imao malo imanje u Normandiji i bavio se poljoprivredom), ali je život završio