Ušli su I rekli joj da podje sa njima; nisu je  pitali ni kako se zove. Uzela je, bez reči, crni kaput koji je doživeo I bolje dane I krenula. Imala je u ormanu bundu, čak dve, ali nije bilo vreme za bunde; bio je april I bilo je vreme crnih kožnih kaputa.  Rat je otišao na zapad, daleko od Beograda ali je nova vlast još raščišćavala račune sa bandom;  došao je red I na sitnije sumnjivce, za kolebljivce će vreme tek doći.

Grubo su je izvukli iz prljavog ruskog dzipa iako se nije opirala, tek da joj pokažu koliko su moćni. Sa istom

 Gost autor: mr Dragana Ćorić

Pre neki dan sam razgovarala sa kolegama - o poslu, naravno. Da bi neko bio primljen u zvanje asistenta ili saradnika u nastavi, treba da ima visok prosek ocena ostvaren tokom studija i da je u redovnom roku, dakle, bez obnavljanja godina studija, završio fakultet. Poenta tog našeg razgovora je bila sledeća: džaba svih sjajnih ocena ako ti ne znaš da preneseš svoje znanje.

Džaba desetke ako nisi, tako da kažem, maštovit  da zaintrigiraš studente, da ih navedes da te slušaju, da spremaju sa nešto više volje tvoj predmet. Džaba.

Usred tog razgovora, stiže mi sms: "Nastavnik geografije, koji je predavao u dve novosadske osnovne škole je osumnjičen za bludne radnje nad svojim učenicima, dečacima 7. i 8. razred."

Nije me skoro neka vest ovako potresla (a da se odnosi na školstvo, odmah da se razumemo), kao ova. Lično sam se osetila prvo uplašenom kao roditelj deteta koje na jesen kreće u školu, zatim zgroženo kao aktivista organizacije koja se bavi promocijom roditeljstva, i na kraju ponižena kao nastavnik.

Kada mi je otac umro javili su mi telefonom. Osetio sam olakšanje. To me je malo iznenadilo. Krajnja ravnodušnost bila bi primerenija. ipak, osetio sam olakšanje.

Nisam ga poznavao. Moglo bi se reći da smo bili poznanici, upoznali smo se par godina pre nego što je umro. Na moju inicijativu. Ona je bila posledica nečeg što se kolokvijalno zove unutrašnji poriv. Došao sam. Predstavio se. Onda smo se rukovali. Imao je belu kosu i bradu. Gledao sam pokušavajući da zapamtim kako ću izgledati kad ostarim. I on je radoznalo gledao mene.

I to je bilo to.

Posle

               ( Tras! )
               Po ko zna koji put se saplela o sopstvene nedoumice i prućila se svom dužinom uzaludnih pokušaja po hladnoj ledini realnosti.
               ( U redu je. )
               ( Ništa strašno. )
               ( Ni prvi, ni poslednji put. )

Sakašvili, Džugašvili, hop, hop, hop! 

          Od prvog dana života bio je u centru pažnje; sin, posle dve ćerke, samo nek`  je muško, ma neka  je i dve kile mesa…a toliko je i bilo. Mali, crnomanjast, kudrav i prgav, opis koji mu je pristajao od septembra 1919 do poslednje kapi  infuzije…mnogo godina kasnije.

     I nije bio neki djak, za razliku od sestara koje su bile petičarke; pre bi se moglo reći da je izrastao (sasvim uslovno govoreći, ako se isključi visina) u pravog  mangupa sa beogradske kaldrme ( asvalt je, u ono vreme, još

Za mene, sopstvenog hroničara, sutra je još jedan jubilej. Osim onog zajedničkog i tužnog, jedan intimni i važan. Tog dana sam prvi put u životu dobrovoljno dala krv.

U neverici da će se uveče desiti ono čime su nam mesecima pretili, provodila sam najnormalniji radni dan, pokušavajući da držim konce posla u svojim rukama i da ignorišem opštu zbrku i loše informacije. Nisam noj s glavom u pesku - već se trudim da mislim i izgovaram samo ono što želim, a želela sam mir.

Usred posla zazvonio mi je telefon i poznanica me je panično i plačno o nečem obaveštavala.

''Stani

Hodnik u OUP Palilula. Sa obe strane nizovi vrata. U hodniku pored svakih vrata klupa. Metalni ram, narandžasti plastični nasloni i sedišta. Pred vratima na kojima je providnim selotejpom na dve tačke, u gornjim uglovima (štednja, reforme) crnim markerom krupnim štampanim slovima napisano ПОЛИГРАФ sedi ozbiljan mlad čovek na pragu sredovečnosti. Izraz lica koncentrisan ali ne i zabrinut, fokusiran ali optimističan. Pored njega drugi mladić, uzdrhtalom rukom dodiruje mu rame u želji da mu do znanja stavi svoju privrženost i lojalnost. U očima briga i teskoba.

Iz prostorije izlazi policijski službenik: "Aleksandar Vučić?"

Prvi mladić, smiren i dostojanstven ustaje. Za niim i ovaj drugi, ustreptao od nekakvog uzbuđenja i očigledne brige.

"Izvolite unutra, gospodine Vučiću. Vi, gospodine ministre, ostanite tu. Po pravilima službe niko sem ovlašćenih službenika ne može prisustvovati ispitivanju."

Nebojša Stefanović - jer on je taj drugi brižni mladi čovek - napravi korak nazad. Pravila i institucije su iznad svega.

Vučić mu setnim ali neustrašivim pogledom stavi do znanja - hej, ne boj se! Pa ovo je naša država! Mi smo je načinili da bude stabilna i čvrsta, moćna ali pravedna! Nema razloga za strah i brigu!

I smirenim korakom uđe, a vrata se za njim zatvore.

Kažu, "gasi se poznata televizija". Kada mi je odstreljen tadašnji urednik, rešio sam - i ostvario to, da napustim zemlju. Potom sam bio glup da se vratim. Sada ... kao da je bilo nekad...

Sve je išlo nekako sivo, tog oktobra `45. Život je polako ulazio u nekakav kolosek ali je dotadašnji  bio temeljno razvaljen ratnim zbivanjima a novi je postavljan po sasvim drugačijim  principima. Novi planeri su trasirali staze po tudjim,  verovali su, jedinim ispravnim nacrtima ali su, u prevelikoj želji da se pokažu, iz nacrta koristili samo velike, primamljive rečenice; tako su parole postale putokazi. Krivine I skretnice su bile opisane samo sitnim slovima a o havarijama I masovnim gaženjima na jednoj pruzi koja je već bila izgradjena po tom nacrtu nigde ni reči.