One lepe nove zgrade na Vračaru, ali sa zadnje strane - prozor u prozor, nekih 5-6 zgrada gledaju jedna u drugu. Komšinici se javljam kad ujutro podižem roletne, skroz pristojna žena, srednjih godina. Baba spava na kauču već nekoliko nedelja - možda i stalno, pa ja sam taj koji se tek doselio. U svakom slučaju, nisu u ovom kraju svi tako naročito bogati - da jesu, valjda baba ne bi spavala u dnevnoj sobi.

Letnje večeri. Otvoreni prozori.

- Dođi, spremiću ti ono što najbolje znam. Pržena jaja! (Ženski, dubok, rapav, stariji glas, pa onaj smeh što liči na kašalj,

Negde iz daljine čuo se petao. Dva psa su se dolajavala preko brda a iz obližnje šume probijao se tek poneki cvrkut  dok su laka kola za prevoz sena škriputala nizbrdicom kojom su prethodne večeri prošla suprotnim smerom. Četvoro putnika čiji su se obrisi ocrtavali na već svetlom nebu nisu puštala ni glasa a mršavi konj je bio suviše zauzet brigom da ga kola ne sustignu pa nije  ni rzao ni stenjao. Tako se Bane, najtiše što je mogao, oprostio od vojske koja više nije znala u čije bi ime streljala dezertera ali bi to uradila, sasvim sigurno, samo ako bi

Rada nije upoznala Banetovog, dve godine mladjeg brata Miomira sve do 11. novembra. Sećala se tog datuma zato što je to bio dan završetka Svetskog rata, dvadeseta godišnjica, i bio je petak pa se još prethodnog dana pročulo da će ih pustiti sa posla već u podne. Bane je predložio da sa posla dodju kod njega, pojedu nešto posno, jer petkom se u toj kući, zvanično, postilo, a nezvanično su, oni manje revnosni u postu od gospodje-Olge, posle odlazili u kujnu i od gospa-Andje, starije služavke, dobijali moču sa komadićima mesa od jušerašnjeg ili sutrašnjeg pečenja;

Bilo da smo autodestruktivni i da sami sebi nanosimo ožiljke, ili da to činimo drugima, u našoj su tradiciji ožiljci.

Bane je bio spavalica i često se dešavalo da mu osećaj odgovornosti  prevagne nad potrebom za snom tek na poslednji, drhtavi cing budilnika ali ovog puta zvonjava nije prestajala. Posegao je rukom da ugasi mrski zvuk ali bez uspeha. Otvorio je oči i pogledao, sat je pokazivao da nema još ni šest. Još jedan sat sna, pomislio je ali se zvuk zvona širio kućom i dalje, besno i nestrpljivo. Zatim se oglasilo novo zvonjenje, ritmično, sa kratkim prekidima. Minut kasnije majka mu je uletela u sobu, bez kucanja, u šlafroku i sa papilotnama na glavi, potpuno nečuveno, i  paničnim glasom uzviknula: „ Ustaj, Bane! Puč!’’

Zvono na vratima se slilo sa poslednjim zveketom escajga. Bilo je tačno 5, a ručak je potrajao duže nego obično jer fini svet ne priča punih usta.  Nada je spadala u fini svet koji ima da ispriča puno stvari i pričala je od jutra, kad je stigla, prvo Radi, a onda i Banetu, kad je došao sa posla i kad su seli da jedu. Bane je voleo način na koji je njegova svastika odmotavala klupko; svaki dogadjaj je imao neku dramsku težinu, opisan bez suvišnih ornamenata, stilom poštenog osmogodišnjaka. Da bi stigla do poente, nije joj bilo strano da ponovi opštepoznatu predistoriju slučaja, zato je razgovor  potrajao duže, pa je Bane ponovo čuo kako je Zora dovela Zorana kod Kate pre skoro godinu dana i rekla sinu da će Nana da ga pričuva samo dok mama ne izvadi zub, i posle će mama da se vrati po njega, i otišla...

Probudila ga je grmljavina, ali ne sasvim. Jednim okom je virnuo ka budilniku, video da su skazaljke poklopljene na dole i pomislio..neko misli na mene..a onda...nedelja, ne ustajem do devet..i počeo da se okreće na drugu stranu. Dok se okretao, kroz glavu mu je sinulo...grmljavina...oluja...kiša.. prozor...upada kiša...pa je, onako bunovan, zbacio pokrivač i bosonog skočio da zatvori taj prokleti prozor, sve u nadi da neće da se rasani kad je već nedelja i kad može da spava do devet. Prešao je ta dva koraka po hladnom parketu i stigao do prozora kroz koji je navirala hladnoća. Kiše nije bilo, promicale su samo retke pahuljice paperjastog snega. Sneg pred Uskrs, pomislio je, sad već skoro sasvim budan, otkud sneg i grmljavina a tutnjalo je kao da se nebo ruši, i proturio je glavu kroz prozor a preko neba su prelazila jata metalnih ptica.

Nekoliko meseci kasnije,  Zlatni sat više nije bio atrakcija kao prvih dana, kada je svaki vojnik koji se našao pored Tome tražio da ga vidi. Svako čudo za tri dana.  Posle je već bilo i zavidljivaca; samo prodju pored Tome i dobace Koliko je sati?   Toma ni sam više nije znao koliko je sati prošlo od kad su prestali da ratuju i prešli na premeštanje bivaka svakih nekoliko dana. A svaki novi bivak bio je sve dalje od kuće.

Ono zašta je vojniku Mišiću trebalo nekoliko minuta, da nagradi vojnika Tomu, birokratiji je trebalo isto toliko meseci. Ipak, početkom aprila 1913., stiže naredjenje o Službenom odsustvu:  Uskrs i oporavak kod kuće,  primanje Ordena u Djeneralštabu, još nekoliko dana kod  kod kuće…ukupno 30 dana!  Pa ko da ne uzvikne Živeo Kralj!