Za mene, sopstvenog hroničara, sutra je još jedan jubilej. Osim onog zajedničkog i tužnog, jedan intimni i važan. Tog dana sam prvi put u životu dobrovoljno dala krv.

U neverici da će se uveče desiti ono čime su nam mesecima pretili, provodila sam najnormalniji radni dan, pokušavajući da držim konce posla u svojim rukama i da ignorišem opštu zbrku i loše informacije. Nisam noj s glavom u pesku - već se trudim da mislim i izgovaram samo ono što želim, a želela sam mir.

Usred posla zazvonio mi je telefon i poznanica me je panično i plačno o nečem obaveštavala.

''Stani

Hvala mom svekru, gde čuo i gde ne čuo

Ja se zovem Evdokija, svi me zovu Seka, imam 89 godina i rodila sam četvoro dece, jedno mi ostalo da ga anđeli čuvaju, odneo ga šarlah, troje su me učinili bakom i prabakom, a sad mi je i praunuka trudna...

E, deco moja, šta se sve dešava...

Ja se zovem Evdokija, svi me zovu

Ljubaznošću g. Svete Stojanovića, svoje prve radove, pod nikom Jeremija, objavio sam na njegovom blogu Черевићан, kao gost autor od 25.maja do 15. avgusta prošle godine.

Manji deo tih radova već su bila zrnca u nepreglednoj zvezdanoj prašini Gutenbergove galaksije i mogli su se pročitati u Književnim novinama, Književnom listu, Politici..., a veći deo tekstova pisan je za blog b92.

Posle 13 objavljeih radova na blogu g. Čera, uredništvo bloga je uočilo moje napore i dodelilo mi autorsku opciju. Od tada, kao autor, na blogu b92 postirao sam više od pedeset tekstova.

   Pošto je Nova godina obično vreme različitih svođenja računa, kako u životu tako i na Blogu, palo mi je na moju malu pamet da se i ja pozabavim tom, pomalo bolnom rabotom, a pozivam i Vas.
Dakle, bila je ovo, definitivno, godina izazova za Blog B92 i mnoge od nas. 
Mnoge stvari više nisu iste, a mnoge više nikada neće biti iste. Dobili smo nekoliko odličnih autora, i bar tri puta više skoro pa perfektnih komentatora. 

Ovaj tekst objavljujem uz ličnu ali posrednu saglasnost autora. Kratak uvod gospodin Bogunović nije imao prilike da pročita te naglašavam da su u pitanju moje misli i stavovi: Naslov je, takođe, moj.

Sva tragika i strahota ubistva devojčice samo je deo tragike i strahote koju živimo. Jer ubica ubije jednom; mediji i "javnost" u Srbiji žrtvu i sve oko nje kidaju, rastžu, pustoše dok na kostima ima truna mesa za ponuditi beslovesnom puku. Ako jednoga od onih koji su u  strašnom piru učestvovali bude na trenutak sramota a đubre koje imamo običaj da zovemo medijima izgube jednog čitaoca-gledaoca-slušaoca ovo je pismo ispunilo svrhu.

Gost autor: Goran Bogunović, ujak Tijane Jurić:

"Juče smo sahranili našu Tijanu. Došlo je mnogo ljudi sa svih strana da je isprate i pruže podršku. Želim da se zahvalim svima na tome. Naročito želim da se zahvalim svima koji su pomagali onako kako su mogli da Tijana bude pronađena - ne mogu vam svima pojedinačno zahvaliti iako ste to zaista zaslužili. Hvala svakome ko je podelio njenu sliku sa podacima, objavu, članak u novinama. Hvala svima na saučešću i rečima podrške i ohrabrenja - ne postoje te reči koje mogu utešiti, ali zahvalni smo na iskrenoj nameri onih koji su ih uputili. Želim da se zahvalim i onim čestitim novinarima koji su pomogli da se stvori dovoljno medijske pažnje da pronalaženje Tijane postane prioritet. Želim da se zahvalim i policiji koja je zaista uložila maksimum da ona bude pronađena, a verujem da bi se do rezultata i brže došlo da ih nije kočila birokratija.

Slava, Aranđelovdan je pala ove godine u subotu. Ja sam pet dana pre toga umesila kolače, mnoogo kolača.... A sve po starim receptima... Kad mi je Evdokija za jedan recept rekla da je to još recept njene babe, dakle negde iz 1880tih, pomislila sam da nazovem Etnografski muzej, što da ne, možda imaju neku devojku koja sprema doktorat na temu etno kuhinja Balkana u 19. veku, imala bi materijala i-haj.....

Elem, spremili kolače, nabavili pečenje (ne smem da reklamiram al što ima pečenje na Autokomandi, joooj, najbolje!) dovukli pića

Pre nešto više od dve godine moju sestru je na povratku sa lokalnog jezera ustopirao komšija. Leto je bilo, vruće popodne. Oboje su, svako sa svojim prijateljima, proveli opušten dan. Povezla ga je, bez dvoumljenja. Znalo se da je .. onako.. bio je malo na odeljenju psihijatrije, ali već dugo se činilo da je sve manje više u redu. Sutradan je pozvana na razgovor u policiju.

 Oću da pričam kako je nekad bilo, što da neću, sve mi se čini, men' višnji na ovaj svet drži sam za toj, da pričam i pripovedam.. za drugo i nisam.

Druga su vremena bila, i život ti je ljucki takav, sve što je prošlo i preživelo se, liči da je bolje bilo i lakše i lepše nego ovo sad... pa svi kažu, e, nekad je bilo bolje.. I da znaš da nije tako. Svako vreme nosi svoje, onomad jeste bilo lakše, jer smo bili i mlađi, i zdraviji i imali čemu da se radujemo, sledeća je godina nosila svadbu, djecu, unuke i

Prošlost je čudna stvar, kao i sećanje. Selektivno. Sećamo se uglavnom bliskih i prijatnih događaja, ili pak onih izrazito teških i neprijatnih. Zanimljiva je stvar kad su sećanja i prošlost u pitanju da se po nekad setiimo i onoga što smo potisnuli, a decenijama nam nije palo na pamet.

Čitam danas "Politiku" i negde na 19. strani naiđem na tekst o tome kako je obnovljena kafana "Tošin bunar", zapravo, "Džakarta", kako se zvala u mojoj i mladosti joše desetina hiljada nekadašnjih žitelja i žiteljki  "Studenjaka" na Novom Beogradu.

U reportaži o obnovi kafane, ima malo preterivanja, poput onog da su tu dolazili Tito i Sukarno, ali ne nikako da je imala sjajan roštilj i da su se u njoj dobro zabavljali studenti, naročito nakon položenog ispita ili diplomiranja.