Sudeći po medijskom izveštavanju novoustanovljeni organ Republike Srbije pod nazivom Državni Vrh, u stalnom je zasedanju.  Sa tog zasedanja nema saopštenja ni izjava. Samo poneki težak uzdah i pritajeni škrgut zubma.

Šta ovi ljudi, u stvari imaju još da kažu jedan drugom o temi za koju se pretpostavlja da se o njoj raspravlja i konsultuje?

Šta, u stvari, bilo ko još ima da kaže na tu temu sem da jasno i nedvosmisleno iznese decidan stav i odluku za čije je donošenje ovlašćen funkciojom koju obavlja?

Samo posvećenima ni najbolje nije dovoljno dobro, i znaju da i od najboljeg može bolje. 

Birači to, na sreću, umeju da prepoznaju i nikakva ih najprljavija kampanja do sada neće sprečiti da postupe ispravno u osami glasačkog mesta. Ceneči rezultate i verujući u viziju.

"Vučić je, obraćajući se članovima SNS na izbornoj skupštini, rekao da neće govoriti loše o koalicionim partnerima. 

Iz intervjua datog sutrašnjem Danas-u:

EKSKLUZIVNO: Aleksandar Vučić piše za Danas povodom Dana Evrope 

"Srbi moraju u Evropu"

Autor: Aleksandar Vučić 

Boldovanje i podvlačenje by Frihend.

Jodlovanje i uvlačenje svako za sebe.

Uvek su me uveseljavale reakcije ljudi kada bih im rekla šta sam po profesiji. U poslednje vreme - posebno! U poslednja tri dana, dva puta mi se dešava da ljudima kažem: "Astrolog", a oni meni ponavljaju: "Astronom?", pa se na kraju sve završi skoro pa prepirkom: "-nom?", "-log!", "-nom?", "-log!" Nedoumicu definitivno razvejem tek kada im kažem: "Ne oni što gledaju u zvezde, e, da bi gledali, već oni što gledaju u zvezde i vide u tome neko značenje!" Tada, skoro po pravilu, sledi - zapanjena faca. Iz nje se uglavnom može pročitati da me do tog trenutka nisu smatrali baš tako glupom kao što to moja profesija implicira. I zbunjenost, beskrajna zbunjenost.

Mali Srpčići iz Sremskih Karlovaca u Beogradu su obišli ono što je za njihov sistem vrednosti najvrednije i najpoželjnije i što će im najviše koristiti u budućem životu u Srbistanu.

Karlovački osnovci na ekskurziji u Beogradu posetili Cecu u njenoj vili

Рат је ултимативна коцка, нема већих улога. Одлука да се иде у рат значи и прихватање последица те одлуке. Рече лепо нешто у том смислу још ономад један од незваничних богова те дисциплине, Гај Јулије Цезар, прелазећи Рубикон. Оно што није рекао је да кад следећи пут дођеш на ред (ако дођеш) можеш и да не бациш коцку. У људским односима не постоје непоправљиви односи иако су сујете и осећања уопште велика препрека, а у односима целих друштава још мање јер су и та осећања деривати, а они који друштва воде се тиме баве занатски и тренирани су да (донекле) потисну емоције. Свакако је тешко, али није ни немогуће ни незамисливо.
Мој је утисак, и са тим иде и још једно разочарање у Европу пре свега, али и цео колективни Запад као сферу у којој и ми интелектуално бивствујемо, да у новој рунди неће бити искоришћена прилика да се ситуација деескалира. Ту пре свега мислим на сукоб у Украјини који је значајнији за глобални поредак, али периферним погледом гледам и на Газу где је страдање цивила и последице по локалну популацију још трагичније. Путин је још једном оставио простор за решевање ситуације преговорима иако сад тражи више, мада изгледа ни он више не верује да је анти-руска хистерија у Европи и Америци излечива у овој генерацији. Узрок рата и јесте та скоро патолошка анти-руска хистерија, без ње не би било НАТО-а, без ње не би било потребе за ракетним штитом.
Не улазећи сад детаљно у генезу те фобије од Русије питање је како је могуће да се тако нешто деси у напредном свету где се (номинално) разум цени високо изнад емоција, у свету чија напредност потиче управо од усвајања хуманистичких принципа одбацивши успут многе религијске догме.
Тај свет сад полако у својој рационалној анализи долази да спознаје да ипак нису довољно ресурса посветили уништењу Украјине и Русије. Ако се нешто брзо не промени, ако се брзо не пређе скроз на ратну привреду оде маст у пропаст и Путин ће обновити Руско царство и окупирати једну по једну европску земљу како то веч иде заплет у бајкама. Није никакво олакшање, али јесте отрежњујуће да исти људи који су Србији и Србима говорили да се окану емоција и принципа, него да прихвате "реалност нна терену", сада исто тако упорно одбијају да и сами примене свој савет. Кад кажем то не мислим да само прихвате мењање граница као да се ништа није десило већ да приступе озбиљним реформама светског поретка, безбедносних уговора и међународног права.

Prognoze su sastavni deo nasih zivota. Skoro sve sto u zivotu radimo je povezano sa ovom ili onom vrstom prognoze. Pocevsi od "kakvo ce vreme sutra biti" i "sta da se danas obuce", pa preko planiranja mesecnog budzeta i "hoce li me zvati veceras?", pitanja koja skola da se upisuje, do toga s kim, gde i kako ziveti, kako i koliko stedeti za neku starost (koja se, opet, ne mora doziveti), sve je, na neki nacin, povezano sa prognozom bilo vremenskih prilika, bilo prilika u svetu, bilo nasih bilo ponasanja ljudi oko nas.

S obzirom na vaznost prognoza za nasu egzistenciju, ocekivalo bi se

I taman je posle godina toplo-hladno i okolo-naokolo diplomatije izgledalo da se nešto pozitivno dešava na relaciji Beograd - Priština via Brisel, taman se moglo pomisliti da se bar oko nečega može naći zajednički jezik a da živi ljudi mogu biti kopča koja će političare naterati da pokušaju da nađu razumno rešenje. 
Ili upravo zbog toga?
No pre nego što krenem dalje (a trudiću se da ne budem opširan) da odmah kažem: o Kosovu i zbivanjama na njemu ne znam skoro pa ništa sem onoga što u medijima vidim, čujem ili pročitam.
Dakle - možda čak i manje od većine spoljno-političkih analitičara, eksperata i nvo vidovnjaka, zvezdočataca i genijalaca opšte prakse.