Predsednik države je krenuo u akciju obnove nacije da ne bi odumrla i odabrao je da to učini putem novčane stimulacije građanki, zaboravio je građane koji sa građankama čine porodicu gde se decu stvaraju i gde ona (deca) odrastaju da bi postali građani. Dakle, stimulacija građankama da krenu masovno na put rađanja i ponudio je pare za odluku hoće li biti ili ne biti novih beba. Generalno gledano i na prvi pogled akcija nije za odbacivanje ili neku, ovde uobičajenu, kritiku koja bi je osporila. Ipak, taj gest pored toga što su ga mnoge žene doživele sa pravom kao uvredu i poniženje deluje poput premazivanje jeftinog hleba šlagom pa se onda to nudi kao torta. Taj hleb ispod šlaga je ovde problem a iskazuje se velikom nezaposlenošću, strahom od gubljenja posla kod onih koji ga ipak imaju, primanjima koja jedva pokrivaju trošak za onaj hleb pa se o šlagu i ne misli, zdravstvena zaštita u kolapsu i teško dostupna mnogima, država koja se izmiče i zanemaruje svoje obaveze kada treba da podrži i pomogne onima koji su u problemu i onda, posle svega toga dolazi osećaj stalne nesigurnosti koji ovde preovlađuje. To se svakako ne može nadoknaditi parama iz ponude predsednikove.

Juče sam pričala sa drugom koji je lekar, i reče mi jednu stvar o kojoj razmišljam danima vezanoj za izolacije, #ostanikodkuce i svim preporukama koje su date, a tiče se starijih ljudi i onih koji imaju neku hroničnu ili imunološku

Sigurno vam se nebrojeno puta desilo da sve smislite.. priču, naslov, ma sve..  I zaboravite. Jutros kad sam se probudila sve je bilo tu.. naslov je imao tri reči.  A šta je ostalo..

Ode tečin Kenjac. Juče ujutro, u beli svet. Malo mesto u sred nordijske zemlje, na obali velikog jezera, stotinu kilometara od velikog grada. Druga liga, pri vrhu tabele.

Do juče je izgledalo da ide na probu, na nedelju dana, pa da će posle ako prođe da ode da ostane. Sada ne znamo da li da držimo palčeve da prodje znajući da se onda ne vraća barem do leta. Držimo, svakako, koliko god želeli da nam se što pre vrati.

„Da nije bilo ratova u XX veku danas bi nas bilo 20-30 miliona" je česta rečenica koju možete čuti u Srbiji. U duhu tradicionalnog srpskog sporta „proklinjanja zle sudbine", Srbi uz rakiju, vino, šah i karte često pričaju o ovoj temi. Gledanje ka budućnosti nije toliko omiljeno kod nas, pa nikoga ne treba čuditi da u Srbiji ne postoji nikakva populaciona politika.
Bela kuga je odavno zagospodarila Srbijom. Dok nas vlast zamlaćuje praznim pričama, za to vreme Srbi odumiru. Poslednji smo po broju živorođene dece u Evropi, na vrhu liste smo i na svetskom nivou, četvrta smo

Konkurs za Naj-maminu priču
Koji zajednički realizuju časopis Mama i Bitka za bebe nastavlja dalje.
Danas objavljujemo još jednu priču na februarsku temu.

Podržite naše mame.
Čitajte i glasajte.
Glasanje se obavlja davanjem preporuke (klikom na oznaku "PREPORUČI" u dnu komentara).
Za priče mogu glasati svi registrovani korisnici Bloga B92.
Svakoj priči moguće je dati glas u naredna 72 sata od trenutka objavljivanja.

Ovonedeljna priča nosi naslov:
1. Besane noći

Podsećamo vas da priče možete slati na mejl: maminaprica@bitkazabebe.rs

I tako prolaze godine, al’ njega ne popušta, samo mu se ona tuga preobratila u neki baksuzluk. Iznervira se za svaku glupost, treska se po kući, psuje, ništa mu ne valja -  ni ja, ni deca, ni varoš. Ne znam šta nisam probala da ga nekako vratim u ono stanje od pre, ništa nije pomoglo. Moli, kumi, preklinji, plači, svađaj se – ništa. Kaže, kome se ne sviđam ovakav, može da ide. Gde, bre, da idem? Nisam otišla kad si me prevario, kako sad da odem? I gde? I gde deca da odu?

A što mi je njih dvojicu bilo žao, i sad me duša boli kad se setim kako su ga se plašili! Ako

„Ama nijesam ja njoj zlo pomislila, kol’ko bi sebi, no me opanjkaše dušmani, dušmanske im kosti zemlja ispovrnula. Vele da ja to od zlobe učinje' , da bratu napakostim što me ušjedelicom načinje.  A što ću im ja? Malo li mi je moje muke, no i njima da se ispovedam? A sad ti velim, ne bi ja pljunula Obrenov 'leb što iz'edoh, pre bi jezik sebi iščupala.

Mene Jelena na sto muka stavi kad se s onim spanđa. Znala sam k'o što te gledam da je Obren ni mrtvu za tog ne bi dao, a ona uskopistila il' taj il' nijedan. A mene samo na pameti da ne prođe

Opet sam kopala po špajzu, pa naleteh na ovo - taman prikladno uz 8. mart,,, 

Dok sam živela u Bocvani uvek me je zabavljalo da posmatram reakcije ljudi kad ima kažem koliko dece imam. Ne zbog samog broja dece, nego zbog njihove reakcije na to što imam jedno žensko i tri muška.

Dakle, tipična evro-azijska reakcija bila bi, otprilike, „Tri sina! Svaka čast!" Tipična afrička reakcija, bila bi: „Pa dobro, Bog je ipak bio milostiv, imaš jednu ćerku. A planiraš li još?"

Razlozi za ovako oprečne reakcije, međutim, veoma su prozaični. Zovu se - pare, novac, bogatstvo...

Prvo me je u ponedeljak dočepao grip.

Doduše, kao i u svakoj dobro uigranoj porodici, ako glavni zamajac zaškripi, situacija postaje blago kritična. Mislim, jeste da je mama bolesna, ali gde, zaboga, stoji...? „Maaamaaaa...!"

E, kod nas je kulminiralo juče.