Prvo me je u ponedeljak dočepao grip.

Doduše, kao i u svakoj dobro uigranoj porodici, ako glavni zamajac zaškripi, situacija postaje blago kritična. Mislim, jeste da je mama bolesna, ali gde, zaboga, stoji...? „Maaamaaaa...!"

E, kod nas je kulminiralo juče.

I eto, pregurasmo još jedan rođendan...

Kod nas je novembar praznični mesec. Prvo nam pada slava, pet dana posle slave je Biberčetov, a pet dana posle Biberčetovog rođendan moga Mudrice-Filozofa.

Ove godine, doduše, nismo stvarno slavili (DEKA, SEKA i tome slicni nesrećni faktori), ali smo, kao i uvek sedeli i malo ćaskali o danima prošlim...

Na primer, ove godine mom Mudrici rođendan pao u petak - baš kao i kad se rodio.

Povodom toga Mama je morala, po n-ti put da prepričava čuvenu Odiseju koja je prethodila njegovom rođenju. Kako je, te godine, dan pre njegovog rođendana Beograd bio pod mećavom, kako sam se našla zaglavljena u KC čekajući da mi urade ultrazvuk (koji nikada nije urađen), jer smo već bili prebacili termin, kako me je muževljeva tetka, zbog mećave, odvela kod nje kući i kako je Žmu, hrabro, došao da spašava zavejanu ženu i da me nekako prebaci sa Crvenog krsta na Novi Beograd što se, pošto su putari po običaju bili iznenađeni mećavom, završilo našim pešačenjem kroz sneg do kolena... Prvo smo se spustili do Slavije, pa pošto ni tu nije bilo prevoza nastavili smo da Terazija, pa smo onda sišli na Zelenjak gde nije bilo šanse da se ubacim u ona dva pretrpana autobusa koji su se ipak pojavili, pa smo produžili do mosta, pa preko mosta, a kad smo već stigli na tu stranu onda je, je li, bilo logično da nastavimo peške do Fontane.

Sreća te sam imala dobre čizme.

I, naravno, sledećeg jutra je moj Mudrica odlučio da je ipak vreme da se rodi.

Ali, ne pišem ovo zbog toga.

Nego zato što je Biberče onda tražio da se ponovo priča njegova omiljena - Kako je Mama učila logiku.

Pa, pošto mi se nešto ukazuje da nisam jedina koja je tako učila...

Ponavljajući „šta ja ovde radim" Petar će Petrović izaći iz svog stana (ustvari iz stana ljubavnice ženinog oca) na trećem spratu jedne zgrade u blizini Skupštine, pokušaće da pređe ulicu kako bi kupio novine u nekoj trafici što radi celu noć i zgaziće ga autobus „osamdes' trojka", koji inače uopšte ne prolazi tom ulicom. Vozač autobusa, gledaćemo tog dana na vestima, zaklinjaće se da je bio pijan i da je mislio da vozi svoj auto, a ne autobus i moliće nadležne da ga smeste u zatvor i na lečenje od alkoholizma.

 I

...koliko slova toliko imena, koliko imena toliko novih poznanstava = DOĐITE NAM! Mi smo najposebnija Porodica SLOVIĆ, (kao i svaka druga :). I volimo da učimo:

U komentarima su tri nove naj-mamine priče koje su pristigle na naš konkurs.
Pravila ostaju ista:

Za priče mogu glasati svi registrovani korisnici Bloga B92.
Svakoj priči moguće je dati glas u roku od 72 sata od trenutka objavljivanja.
Glasanje se obavlja davanjem preporuke (klikom na oznaku "PREPORUČI" u dnu komentara).

Priče za četvrtak su:

1. Sunce nas je obasjalo
2. Malo čudo
3. Rađanje

Zatvaramo aprilsku temu, Naša prva šetnja, sa čak četiri priče:

1. Uživanje u svežem vazduhu
2. Čelična šetnja
3. Šetnja obalom mora
4. Bebina prva šetnja

Glasanje je otvoreno 72 sata od postavljanja priča na našem blogu.
Glasanje se vrši davanjem preporuke (klikom na oznaku PREPORUČI u komentarima).
Za priče mogu glasati svi registrovani korisnici bloga B92.

U kafiću nije bilo skoro nikog. Ništa čudno, bilo je tek 9 pre podne. Svega dva tri stola na kojima su, nagnuti nad novinama, sedeli tipovi sa plastičnim kašičicama u ustima. Moj čovek sedeo je odmah do prozora sa tri telefona ispred sebe koje je stalno poravnavao i proveravao ekrane. Do njega je sedela plavuša peglane kose, loše prepumpane gornje usne, premalenom košuljom ispod bundice koja je isticala neprirodno napumpane grudi. Našminkana kao da je tek došla sa splava na kome je pevala, umornih ali pažljivo iscrtanih očiju. Nasmejala se vrlo neprirodno kada smo se upoznali. Tačnije napravila je grimasu koju sam shvatio kao osmeh. Zubi A1, čisto da upotpuni sliku.

'U snu se uvek čudimo. Sreća, pa makar takva, malena iznenađenja još uvek postoje.' Dušan Gojkov

Pred svitanje me je probudila gugutka. I tišina. Otvorio sam prozor. Crveni krst je u tom trenutku bio neverovatno tih. Nije se čuo ni brum saobraćaja sa Bulevara. Samo gugutka.

Bilo je već kasno avgustovsko popodne kad su  Rada i Nada izašle iz voza, u lakim sandalama sa štiklicama, tankim haljinama strogog kroja, mladja sestra u kremastoj a starija u crnoj sa belim tufnama, a odgovarajući šeširi  su dopunjavali sliku ozbiljnih mladih dama po modelu iz poslednje predratne godine. U Beogradu bi mogle da prodju sasvim neprimetno, u Kaoni su bile upadljive kao pingvini u Sahari. Odlučno su počele da nabadaju po šiljatom kamenju pored pruge, pazeći da ne polome štikle. Do trema male stanične zgrade trebalo je da predju i uski pojas suve