Još jedan Prvi rođendan stigao je na naš imejl.

Naslov priče je:

1. Rođendan pun poljubaca

Glasanje se vrši davanjem preporuka (klinkom na oznaku PREPORUČI) u komenataru priče.

Glasanje je otvoreno u naredna 72 sata.
Zainteresovani mogu slati priče do kraja meseca na imejl: maminaprica@bitkazabebe.rs

Kad sam rekla podmlatku da će u školu preko raspusta - pogledali su me kao da sam pala s Marsa.

Tek kad sam im objasnila da pričam o školi ekstremnih sportova, razvedrili su se.

Doduše, neki stariji u početku su bili u fazonu „Šta ću ja tamo, to je, valjda, za klince", ali par dana u mini skejt parku na Čuburi brzo ih je razuverilo...

I tako, mi se već drugu nedelju družimo sa strpljivim momcima i devojkama iz JC&co, koje sam, doduše, molila da mi budu gosti, da napišu svoj blogić o očekivanjima i napretku škole, ali, nažalost, poslali su mi samo neku vrstu zvaničnog obaveštenja, no, kakvo je takvo je, evo šta oni kažu:

Sestrin glas uveo nas je u vanredno stanje:

Dodji odmah!

 

Imali smo mnogo sreće i malo prilika sa ovakvim problemima. Malo iskustva. Ali i zavidno malo straha. Tog trenutka kada je problem zazvonio.

Moj drug, Zemunac, Dejan Ilić poslao mi je priču sa željom da je objavim. Dejan je u Valjadolidu, gde je pomoćnik Miroslavu Đukiću, u ovom "malom čudu španske fudbalske lige".

Priča je predivna i skoro me je rasplakala.

Avgust im je prošao u ozbiljnom učenju. Ono što nisu položili u junskom morali su da počiste u septembarskom roku. Mali predah je došao pred kraj meseca a razlog su bile auto-moto trke, zakazane za 3. septembar, i imali su malu diskusiju tim povodom.

’’Ceo svet je poludeo zbog tih trka’’, govorila je Rada, ’’ avioni bacaju plakate, železnica daje popust... rat samo što nije počeo a ovom narodu važno da li je brži Mercedes ili Auto-Union.  Narod nema  ’leba da jede ali će da da 100 dinara da gleda kako se bogataši vrte pedeset puta oko Kalemegdana!’’

Na aprilsku temu, konkursa za Naj-maminu priču, Naša prva šetnja stigla su još dve priče:

1. Prva šetnja male porodice
2. Šetnja na obali Dunava

Glasanje je otvoreno 72 sata od postavljanja priča na našem blogu.
Glasanje se vrši davanjem preporuke (klikom na oznaku PREPORUČI u komentarima).
Za priče mogu glasati svi registrovani korisnici bloga B92.

Priče nam možete slati do kraja meseca na: maminaprica@bitkazabebe.rs

 Na molbu koleginice iqiqiq, koja nema autorsku opciju a trebalo bi, objavljujem ovaj apel!

 Младеновић Немања је рођен 29.7.1998.године у Београду. До јуна месеца ове године био је ђак ОШ "Ђорђе Крстић" а сада је ученик Прве београдске гимназије. У школу није кренуо.

Немања се већ две године лечи на педијатријској клиници Института за мајку и дете, на одељењу хематоонкологије ради спровођења терапије. Лечи се под дијагнозом MORBUS HODKIN IV CS (C 81.o).

 

 

Mogao bih se kladiti da će napadači na profesorku geografije Vilmu Grebenarević (XII beogradska Gimnazija, napad u večernjim časovima, na parkingu ispred škole) biti na kraju pronađeni i privedeni. Mogu da pretpostavim (iz ranijih iskustava) da će zgražavanje nad napadom da utihne, a počeće da se javlja čitava plejada ljudi sa izjavama „to su naša deca“ ili drugara sa „nemoguće da su oni to uradili“. Kazna će verovatno biti simbolična i/ili smešna (npr. slučaj napada na Teofila Pančića). Profesorka Grebenarević će verovatno imati sreće i to samo zato što je njen slučaj u medijima bio duže od 3 dana. Ogroman broj profesora tu sreću nema i stvar je otišla predaleko. Poverenik Šabić je u svom blogu odlično opisao kako izgledaju školski dani profesora u srednjim školama u Beogradu i Srbiji. Slažem se sa njim da puko proglašavanje profesora „službenim licima“ neće ama baš ništa promeniti i da je jedini recept koktel raznih mera. Što se mene tiče, smatram da prva mera u slučaju bilo koje vrste nasilja mora biti puna i brza primena zakona. Dakle, svaki nasilnik (u školi, na ulici, u porodici) mora biti siguran da će ga zadesiti adekvatna zatvorska kazna u veoma brzom postupku. Samo to će ga odvratiti od nasilja i ostaviti prostor društvu da mnogim drugim merama (edukativnim pre svega) pokuša da deluje preventivno.

 

Pisao je već o njemu, pominjao je đeda strica Milića Petrovića u nekom od tekstova. Kao devetogodišnjak, provodeći letnji raspust na selu, zatekao ga je jednom kako u nadgrobnu kamenu ploču, koju je namenio babi i sebi, urezuje slova. Pozdravio ga je i znatiželjno se približio da vidi šta to radi. Đed je upravo dletom i čekićem oblikovao poslednje slovo. Natpis je glasio: Oj starosti čovečija nakazo! Zašto si to napisao,