Prošao je još jedan 1. april.

Dan šale(?).

A šala (kao i batina) ima dvije strane...onaj ko vrši radnju i onog nad kome se vrši.

A ironija nekad zna da bude baš surova.

Moja baka je rođena 1920. godine kao jedinica (od roditelja jedinaca, imala je predispozicije da postane razmažena) i detnjstvo i mladost je provela u Zemunu.

Pričala je kako je išla u školu, kako su ih druga deca zadevala "Rac, Rac – magarac", kako su "prečanska jela grozna", kako se često išlo "na igranke", kako je njihov radio Telefunken nadjačavao

Dve novopečene studentkinje , prijateljice  već više od jednog sata, otkad ih je sudbina posadila na susedna sedišta u amfiteatru, silazile su niz stepenice ispred Pravnog fakulteta pogledajući u nebo. Kiša samo što nije grunula. “ Radmila, idemo kod mene, ja sam prekoputa, u broju 82, taj novi lepi kostim ne sme da pokisne” rekla je energičnim, naredbodavnim tonom Nada, visoka i tanka crnka oštrih crta lica. Rada , koju niko nije zvao Radmila odkad je pop izvadio iz vode na krštenju,  promrmljala je, snebivajući se:” Ja sam u 83, možda mogu da stignem do kuće, ako požurim“.

Veći deo popodneva proveo je u kupatilu, izazivajući podsmešljive (šta  se pirkaš ko neka fufica) ili ljutite ( `oćeš da mi se vežu creva) komentare svoje braće; majka i tetka su samo značajno ćutale. Nije mu bio prvi put da izlazi sa devojkama, ali ovo..

Krenuo je pre pet. Od Neimara do Ruskog cara mu treba tri frtalja sata ali je išao polako, da ne stigne zadihan i znojav. Iako je od Moskve do Albanije detaljno proučio sve izloge, stigao je da vidi kako  velika skazaljka na satu Ratničkog doma ulazi u poslednju četvrtinu kruga. Sad mu je ostalo samo da čeka.

Otišao sam u Kinu bez nekih predubeđenja. Nisam čitao, u jeku medijskog hladnog rata između Amerike, s jedne strane, i Rusije i Kine s druge, o problemima za koje američka strana optužuje kinesku. Pre svega, sama Amerika ima problem sa predsednikom Belim Suprematistom, koji, kada bi mu svet to dozvolio, bi verovatno od svih "nesaveznika" ostavio crni ugarak umesto prostora gde ovi obitavaju. Čitao sam, vođen impresivnom ekonomskom situacijom Izraela, u knjizi Start Up Nation, kako su izraelski inženjeri i diplomate došli u Kinu početkom ovog našeg stoleća, na poziv domaćina, da istraže opcije za finansijsku saradnju sa Kinom. Prva stvar koju su gosti pitali bila je: "Ima li ovde antisemitizma?" "Anti-what?", iskreno su bili začuđeni domaćini. Nikada čuli. Izraelci su odmah raspakovali opremu i krenuli da softverizuju Kinu.

Sledećih dana stalno su naletali jedno na drugo, u Narodnoj banci, na fakultetu, na ulici, bez dogovora, po nekom osećaju i, koliko god trajali ti susreti, bili su im prekratki;  počeli su da pričaju bajku ispričanu milionima puta a za njih novu, kao da su prvi koji je izgovaraju. A kad se priča takva bajka, nema se vremena za legende, samo za budućnost.

Banetova tetka po majci, najstarija od tri, udovica već deset godina, nije volela da gleda u budućnost ali je u tadašnjosti imala vremena za prošlost i porodične legende i njoj pripada zasluga što je Legenda o korenima ispričana do kraja.

But if my life is for rent and I don't learn to buy
Well I deserve nothing more than I get
Cos nothing I have is truly mine

Dan nakon objavljivanja teme imamo prvu priču.

Glasanje se vrši davanjem preporuke (klikom na oznaku PREPORUČI u dnu komentara)

Priča je:

1. Ne znaš na šta si sposobna dok ne probaš

Vaše priče na temu Kako me je roditeljstvo promenilo... šaljite do 31. marta.

Još prvi petli nisu jutro oglasili, a Jelena iz postelje kliznu, pa kad joj pod nogama daske zaškripaše, baci brz pogled prema Milanku, da ga ne probudi pre vremena. On se samo malo promeškolji i lepše namesti u šuškavoj slamarici, a Jelena poveza maramu da joj kosa ne smeta i suknom se opasa, pa stade da džara žaračem po pepelu, tražeći žišku da vatru raspali. Čim zaiskri prva varnica, baci na nju šaku slame i suvih grančica,  pa bosa otrča do drvljanika da još potpale donese. Tabani joj uroniše u rosu avgustovske zore, i laka jeza joj se uz noge do temena

Сасвим случајно сам наишао на ову праисторијску вест и схватио да поимање правде у Србији почива у ретко сусретљивој димензији апсолутног моралног дна:

"Dečacima koje je zlostavljao Pahomije isplaćeno po milion dinara"

 gošća autorka: riply

Mikeleov tekst o strini mu Stojki je bio inspiracija da u dahu izlijem priču o mojoj babi i sačuvam je od zaborava u nevidljivoj ženskoj istoriji Crne Gore.

Jovana je rođena neđe u poslednjoj deceniji 19. Vijeka. Ne zna se tačna godina, a njena djeca su govorila da baba dodatno krije godine jer je bila starija od đeda. Bila je potpuno plave kose I plavih očiju, pa su je zvali Bela, mliječnog tena koje sunce nikada nije vidjelo, niska i zdepasta. Podigao je stric koji je bio bez djece, tako da je, koliko je to bilo moguće u okvirima tog vremena, bila mažena i pažena kao djevojčica.