"Ja sam Monika, rodjena sam u Nemačkoj i  došla sam u Ameriku 1992. pošto sam se udala za Amerikanca. Sad imamo tri dečaka koji su 20, 18 i 16 godina stari. Moj muž je imao nervni slom 1998. i od tada nije sposoban za rad. Ja sam ta koja donosi hleb u kuću što je ponekad zaista teško, posebno kad imate troje dece".

Monika je žonglirala sa nekoliko kreditnih kartica i ukupnim zaduženjem od nekih 20-tak hiljada dolara duga. A onda je saznala da joj se dvojica od trojice sinova drogiraju. Usledilo je lečenje I prebacivanje dečaka

 Мом деда Бори, свим недужно и невино страдалим Југословенима и Југословенкама у терору Броз-Ранковић режима 1948-1952., и свим свесним људима

***

 Upravi Državne Bezbednosti

sp br. 1123 

za generala J. Kapičića

10. decembar 1950.

Poštovani druže generale,

Izveštavam vas o veoma uspešnoj poseti "Mermeru" od strane Juraja Špilera, Nemca, folksdojčera koji je tokom Drugog svetskog rata radio na hapšenju, ispitivanju i likvidaciji pripadnika pokreta otpora i komunista. Nedavno je osuđen na smrt ali mu je ukazom predsednika Tita kazna zamenjena doživotnom robijom. Došao je sa ciljem da islednicima sa Golog otoka prenese svoje metode i znanja iz oblasti iznuđivanja priznanja. 

Bila bi velika slučajnost da sam pogodio njeno ime. Jagoda je zovem jer je riđokosa i nežno pegava baš kao što pamtim moju drugaricu Jagodu koja je trenirala košarku u vreme kada sam i ja bio košarkaš. Nisam siguran da li su joj dali to ime da bi uskladili list rođenih sa bojom kosice ili su samo tako hteli da je nazovu i pre nego se rodila.

Meni je ova druga Jagoda,o kojooj pišem, lepa. Nije lepotica ali je lepa. Onaj tip, malkice naglašenog ubrzanog starenja, koje je dobar standard zustavio. Ako i nije lepa barem je prijatna. Viđam je tu po parku u lakiranim najk patikama od 12 000 dinara, sa dve prelepe ćerkice, lepo odevene, umivene, lepo vaspitane, ... Kao reklama za kredit za neku banku.

 

Dečakove čarape su počele da nestaju. Svaki dan po jedan par. Prve nedelje niko nije ni primetio, ali na kraju druge, u subotu, kad je počelo ponestajati čarapa u ladici, a nisu se mogle naći ni u prljavom vešu, stvar je izbila na videlo. Dečak nije umeo da kaže gde su i kako nestaju. Uostalom njega čarape i ne iteresuju previše - rekao je da ne treba brinuti, nije ni siguran da mu uopšte i trebaju.

otisao je zlatibor.

Ovo je na izvestan način nastavak i završetak bloga '' Da su danas izbori '' koji je ovde egzistirao  pre više od godinu dana.

Pred prošle izbore bio sam neregistrovani, povremeni čitač sajta i bloga B92, koji se, iako iskusan u poznavanju političara i svih prljavština koji oni mogu da smisle, plašio i zgražavao nad onim što sam u tim kratkim pristupima imao da vidim po blogovima. To je sve prštalo i praštalo da me je ozbiljno obuzimala nelagoda i malo je reći da mi je bilo neprijatno.

Čast mi je i zadovoljstvo da ustupim ovo parking mesto našem blogokolegi...

hm...mm..kao gost autoru blogeru shmoo.

Opustite se i uživajte.

Budući da nisam uspeo da youtube klip postavim u glavnom tekstu, naćićete ga u prvom komentaru. Dakle.

 

 

 

Mamama i tatama, a još više bakama i dekama, tetkama i tečama, strinama i stričevima, ujnama i ujkama dok su mame i tate na poslu.

 

U aprilu 2020. godine, u vreme kada smo sedeli po kućama zaključani zbog virusa kovid, studenti četvrte godine

Ej, da znaš da je ovoj mnogo lep grad!!

Svakake sam ja gradove vidila u svoj vek, vake i nake, al dal što mi tu pored njeg kuća il što ga ceo život glem kako raste i cveta, mnogo mi lep Beograd...

Tuj sam bre bila da ga gledam ko dete iz pelena kad raste.....

Kad me mati malenu vodila u Jagodinu, pa i posle kad sam tam živila i išla u školu dok me Latinka čuvala,

„Ako si ustao, dođi da vidiš kako se prave đevreci" - bilo je prvo što sam jutros čuo. U kuhinji je stajala moja žena i razdragano vrtela prstenove testa oko kažiprsta - što je poduhvat kojim se do sada nije bavila - uprkos brojnim i uspešnim kulinarskim pregnućima. Na šporetu se već kuvala prva tura đevreka, a na mašini za sudove bila je otvorena knjiga s receptima. Upravo mi je ta knjiga privukla pažnju, iako sam je video nebrojeno puta. Naime, recepti su verovatno najstarija ljudska kulturna tvorevina, drevnija i od famoznih kamenih sekira. Čitava istorija Homo sapiensa, ali i naših starijih homindskih predaka, mogla bi se pročitati iz nekog imaginarnog džinovskog „kuvara", u kome bi - kao u nedavno pročitanom ljudskom genomu - bilo sačuvano svo kulinarsko znanje čovečanstva.

U novom programu SNS-a, u javnosti predstavljenog kao "Bela knjiga SNS-a" primetio sam jedan paragraf koji mi kao nekom čije su kompetencije izvan domena medicine nisu najjasnije. Bez želje da pravim ikakve insinuacije voleo bih da kompetentni ljudi povedu raspravu da li ovaj paragraf implicira uvođenje eugenike na mala vrata ili je posredi nespretan izbor reči...

U nastavku se nalazi odlomak iz novog programa SNS-a, str. 112.