...u četiri ruke, za klavirom, kleinemutter i bocvena...

Od trenutka kada roditelji posumnjaju da nešto nije u redu sa zdravljem njihovog deteta do dijagnoze i lečenja je dug (i neizvestan) put. O ishodima ne vredi ni razmišljati. U sistemu koji je trom i prepušten savesti pojedinca, a pravilno ispunjen papir bitniji od osećanja i dostojanstva pacijenta i njegovih najbližih, pravi je uspeh da išta funkcioniše.

Na tom putu od saznanja, dijagnoze, mirenja sa okolnostima i hvatanja u koštac sa samom bolešću i zdravstvenim sistemom koji vas sapliće na svakom koraku (ne nestručnošću nego upravo organizacijom posla) roditelji su manje više prepušteni sami sebi, svojim mentalnim, obrazovnim i materijalnim mogućnostima. Pa ko koliko može i ume.

I to je nedopustivo.

Florens je u svakom pogledu temeljna žena.

Kada se, sa svojih metar i osamdeset i stotinak plus kila, prvi put pojavila na vratima naše sobe, moj prvi utisak je bio - pouzdanost. I zaista - šta god radila, Florens je to radila svesrdno i temeljno. Ako je čistila sobu - svaki komad nameštaja bio je pomeren. Ako se igrala sa mojom decom, unosila se u igru kao da joj od nje život zavisi. Kada bi stala i zapevala, zvučala je kao najuvežbanija operska pevačica.

Radila je kao sobarica u hotelu u kome smo se smestili odmah po dolasku. (Pronaći kuću u Gaboronu, i onda i sada, poduhvat je koji podrazumeva dugotrajno istraživanje i utrošak mnogo vremena i živaca). Kao i sve Mocvane, dočekala nas je toplim prijateljskim osmehom i ubrzo je postala moj prvi učitelj o Bocvani. Kako se samo smejala kada je pokušavala da me nauči da vežem ćerku na leđa i pronosam je po sobi, kao što to ona čini!

- Nya, Mma! Treba da je spustiš niže, da je nosiš na zadnjici!

- Ali, klizi mi!

- Ee, Mma! (kritički pogled prema donjem delu mojih leđa) Treba da se podgojiš, da imaš mesa, a ne tu spljoštenu, englesku zadnjicu. To nije dobro za nošenje dece!

Ovo nije blog o tenisu!

Igrali smo se ispred. Bilo je sunčano. Ulica nova, lepa. Nije bilo saobraćaja. Potrčao je nizbrdo, niz ulicu. Koliko brzo! Nisam ni znala da može tako brzo da trči.

Možda niste primetili ali ja i kolega Krkar vas driblamo blogovima naše drage gošće - mlekac.

Ovom prilikom nešto sasvim drugačije - tema je ne mešaj se u moje štipaljke!

 

mlekac:

 

 Kao i svi naivni belci, dugo sam smatrala da, ako nekom kažem da nešto uradi i dobijem odgovor „Ee, mma!“ (Da, gospođo), to znači da će ta stvar biti i uradjena. Naravno, nije bilo tako. Godinama

Za vikend zabranjeno blogovanje!

Vreme će biti lepo, sunčano i toplo. Šta ćete kod kuće, što da čamite u gradovima? Znate li čega sve ima na samo 100km od Beograda ili Novog Sada? A tek od Niša, Kragujevca, Valjeva - tu je dosta odjehati 30 km od kuće do prelepih mesta i odličnih ljudi.

Moja gospodža i ja smo veliki fanovi putovanja svih vrsta, cunjanja i lunjanja. Volimo da vikendom pobegnemo iz grada i najčešće to radimo

U Skadarliji, najprometnijem turističkom kvartu, ona svako veče prodaje ruže gostima lokala. Viđam je često kad svratim u Perku, moj omiljeni kafić. Kad nema ruže, ona prosi. To je njena rutina. Devojčica je lepa, uredna, fino obučena, i što je bitno, uvek je dobre volje. Sedela sam i ćaskala s prijateljicama uz pivo, kad je prišla našem stolu. Izvinila sam joj se što ne mogu ništa da joj dam, ali su moje prijateljice uletele sa po sto dinara i oraspoložile je za razgovor.

- Izvini što nemam ni banke, bankrotirala sam, - rekla sam joj skrušeno.
- Nema problema.
- Kako se zoveš?
- Lana.
- Koliko imaš godina?
- Osam.
- Je l' ideš u školu?
- Idem.
- Koji razred?
- Prvi.

 

    Znam da je malo izvodljivo da zaposlene mame u Srbiji ikada dobiju beneficirani radni staž. Ali, na momente mislim kako to uopšte nije nerealan zahtev: Svaka žena koja se u ovoj „ludari", gde se ekonomska i politička nestabilnost klackaju iz dana u dan, odluči da rodi, za mene je heroj!

Zato me čudi što je nedavna inicijativa Sekcije žena UGS ''Nezavisnost'' i Sekcije žena SSSS za izmene i dopune Zakona o Penziono invalidskom osiguranju, kojim bi se ženama omogućilo dobijanje radnog staža za svako rodjeno dete zaključno sa trećim, izazvala razne komentare, pa čak i negodovanje. Pa kome onda smeta što je inicijativa sindikalki predložena do trećeg deteta, a ne važi za četvrto, peto? Koliko znate žena koje rade, a imaju 3+ dece?

Javiše se odmah i neke braniteljke dece, koje tvrde da im je njihovo prvo važnije nego nečije treće i da ne vide što je toliko treće dete važno? A zaboravljate drage dame i muškarci, da bi trebalo da smo svi na istoj, roditeljskoj strani. Bar tako na to aktivisti Udruženja RODITELJ gledaju.

Dragi blogeri, blogerke i ostali sugradjani, naša gošća je jedna super-majka iz Pančeva:

Valerija Jurica

Zvezdana je rodjena 27. 12. 2004. godine.kao zdrava beba. Razvijala se potpuno normalno: progovorila je i prohodala sa godinu dana i igrala se i pevala sa drugom decom. Bili smo presrećna porodica... Sve do novembra 2007. kada je moja Zvezdana dobila prvi epileptični napad. Tada je, polako, za nas počela naizgled beskrajna agonija.

Poštovani gospodine predsedniče,

Pišem Vam zbog užasno jakog zemljotresa koji je pogodio Haiti. Vesti o gubicima su jos uvek nejasne ali je sigurno da su zastrašujući.

Siguran sam da će i Srbija pronaći način da pomogne.

Moja molba je da ova tema Srbiji postane primarna, da se što vise državnih resursa angažuje na mobilizaciji pomoći sa ove strane.

Na kraju pisma se nalaze linkovi preko kojih je moguće pomoci iz Velike Britanije ili Sjedinjenih Država (linkovi su sa BBC-ja). Molim Vas da što skorije tako nešto bude organizovano i kod nas.

S