Kada je nakon uplovljavanja funky sedamdesetih u punky osamdesete, moja tetka na tavanu naše kuće u Novom Sadu ostavila neku odeću i obuću i otišla u Švajcarsku, ni slutila nisam da će mi jedna od većih životnih grešaka, osim upisivanja u matematičku gimnaziju, biti bacanje tih prnja u đubre. Platforme, sandale, čizmice, papuče sa pufnicama i mini-suknje od parčića kože sa

Ovo je "kontrablog" libkonzovom blogu "O zelenašenju, kocki i narkomaniji". Pišem  ga zasebno, a ne kao komentar tamo, da bih promenio temu, na istu temu.

ČURUG - Osetljiv na tuđu nesreću.
- U grudima moje mame uskoro će kucati novo, zdravo srce. Zahvaljujući jednom veoma visokom čiki, koji dobro igra košarku, dobili smo puno para - pohvalila nam se juče četvorogodišnja Nevena kad smo telefonom pozvali njenu majku Slađanu Benke (26) iz Čuruga, koja ima retko oboljenje srca - dilatativnu kardiomiopatiju.

Prošao je još jedan 1. april.

Dan šale(?).

A šala (kao i batina) ima dvije strane...onaj ko vrši radnju i onog nad kome se vrši.

A ironija nekad zna da bude baš surova.

Moja baka je rođena 1920. godine kao jedinica (od roditelja jedinaca, imala je predispozicije da postane razmažena) i detnjstvo i mladost je provela u Zemunu.

Pričala je kako je išla u školu, kako su ih druga deca zadevala "Rac, Rac – magarac", kako su "prečanska jela grozna", kako se često išlo "na igranke", kako je njihov radio Telefunken nadjačavao

Košmarna vremena

 jedna sasvim obična priča 

   Na vrata ordinacije ulaze dve devojčice. Starija, koja sa sobom vodi  mlađu sestru, učenicu sedmog razreda, sa povredama na licu. Došle su same, kažu prebio je otac, a majka od muke i srama, ostala kući.Deca kažu, mama je tehnolog bez posla, dijabetičar i pod lekovima je.

 Danas je otac otišao na posao, kao i mnogo puta do sada. Čovek visoko obrazovon, po zanimanju pravnik, sa preko trideset godina radnog staža, vredan, pošten i ugledan građanin. Mislile

Draga mama ako dube mogo jabi da mi kupš...

(Draga mama, ako bude moglo, ja bih da mi kupiš...)

Kažu da je Leonardo bio genije. To niko ne spori. Kažu i da je bio disleksičan i da je ono njegovo pisanje „u ogledalu" posledica disleksije, a ne genijalnosti.

Znam da će mnogi osporavati tu činjenicu, ali ja ću se, eto, složiti.

Zato što imam dvoje disleksične dece.

I zato što sam kod mog Mudrice-Filozofa shvatila o čemu se radi kada mi je, u prvom razredu, sav srećan doneo iz škole DVE stranice nečega što je prepisao sa table, ispisane „Leonardo style" - u ogledalu.

Na moje pitanje - „Šta tu piše?", dete je, uz malo tuc i muc počelo da čita kao da je sve najnormalnije ispisano!

Dobro...

Krenem u istraživanje, potražim stručnu pomoć, proučim materiju i dođemo, jako brzo, do dijagnoze. Usput, naravno, Žmu sav srećan, konačno otrkije u svojoj četrdeset i nekoj da ono, što ga je mučilo celog života (čitaj: pisanje sa sve brkanjem slova i sporo čitanje), u stvari ima svoje ime i pogađa, otprilike 10% stanovništva. Na svetskom nivou.

Citiram:
„A! Pa ja ipak nisam bio lenj i glup u školi, samo sam disleksičan!"

Nego, zašto vam sve ovo pričam?

gost autor: Pat Condell

prevod: AleXandar Lambros

"Satan finds some mischief still for idle hands to do..."

"I want to say, in all seriousness, that a great deal of harm is being done in the modern world by belief in the virtuousness of work, and that the road of happiness and prosperity lies  in an organised diminution of work."

"The morality of work is the morality of slaves, and the modern world has no need of slavery."

 by Bertrand Russell 

Ovih dana imala sam asocijacije na temu sweet laziness, eseja  Russella, i još  mnogo čega,  čitajući odlične članke Marisse Bracke , (žena can-do-ologist, žena zmaj!)

Još mi je u sećanju, posle ovolikih godina, uzdrhtali glas mog strica, kao da govori preko velike knedle u grlu, glas kakvim se nagoveštavaju duboki dramski zapleti  ili sudbonosna otkrića.  Zvučalo je kao da je rukom zaklonio mikrofon telefona, da tajnost bude kompletna.

“Dodji odmah ovamo, kod tetka-Mice, brzo”!

Onda su mi se klikeri u glavi vrteli mnogo brže nego danas pa mi je odmah bilo jasno da me ne zove sa parcele 11, konačnog smeštaja moje baba-tetke, nego iz njenog doskorašnjeg, ovosvetskog stana.

“Šta je tako hitno”

pre dvadeset i sedam godina...