Sva ova prašina (zlobnici bi rekli bela k'o sneg), koja se posljednjih dana podigla na blogu, a i šire, u vezi sa slučajem (?) Biljane Srbljanović, na svjetlo naših ekrana izbacila je i jednu, rekao bih uvijek jako aktuelnu temu - DROGU!
A ona za sobom automatski povlači gomilu pojmova, termina, fenomena, koji kako vidim nisu baš svima najjasniji, iako je droga praktično svuda oko nas.

S vremena na vreme sebi postavim pitanje kakav bi bio moj život, da sam u nekom vremenu, kada je trebalo donositi neke važne odluke, izabrala drugačije. Sigurno vam je poznata ona metafora o viljušci, fork in the road, kad ima nekoliko paralelnih, ali različitih puteva i treba odlučiti i izabrati pravi. Ono kad treba doneti neku vrstu odluke, dobru ili lošu, ali koja će zauvek promeniti smer života kakav je bio do tada?! Često mislim o toj račvi na putu, i šta bi bilo da je izbor bio drugačiji.

Još dublje u kontemplaciju baca me upit šta bi bilo da sam tog letnjeg popodneva jedne davne godine, u jednom gradu na moru, bila samo malo upornija, kočopernija i hrabrija, i kako bi ta moja minorna akcija, (znajući, ustvari, moje roditelje, posebno oca koji je bio bolećiv prema jedinoj ćerki), sasvim promenila moj život. Bio bi to moj efekat leptira, a vreme bi posle reklo svoje.

 gošća autorka: riply

Mikeleov tekst o strini mu Stojki je bio inspiracija da u dahu izlijem priču o mojoj babi i sačuvam je od zaborava u nevidljivoj ženskoj istoriji Crne Gore.

Jovana je rođena neđe u poslednjoj deceniji 19. Vijeka. Ne zna se tačna godina, a njena djeca su govorila da baba dodatno krije godine jer je bila starija od đeda. Bila je potpuno plave kose I plavih očiju, pa su je zvali Bela, mliječnog tena koje sunce nikada nije vidjelo, niska i zdepasta. Podigao je stric koji je bio bez djece, tako da je, koliko je to bilo moguće u okvirima tog vremena, bila mažena i pažena kao djevojčica.

U zelji da u ovim blogovima napokon sustignem vreme sadasnje, ovaj i naredni tekst, koji cu postaviti vec za nekoliko dana, bice znatno duzi od dosadasnjih. Ali kako su iseckani na mnogo malih epizoda, nadam se da nece biti prevelik napor za citanje.

Smogovci

Ulazim biciklom u Bangkok što je savim drugačiji doživljaj nego kada sam ovde došla autobusom, u maju. Kao i prvog puta, i sad

123

Konkurs za naj-maminu priču meseca decembra na temu Kada sam prvi put ugledala svoju bebu privodimo kraju dvema pričama:

1. Moj borac
2. Vilinsko čudo

Ovo je prilika da se zahvalimo svima na učešću i glasanju.

Naredna tema biće objavljena u januarskom izdanju časopisa Mama, ali i na blogu B92.
Tada će biti objavljen i spisak nagrađenih meseca decembra.

Glasanje za dve poslednje priče obavlja se kao i do sada klikom na oznaku „PREPORUČI" u dnu komentara. Za priče mogu glasati svi registrovani korisnici Bloga B92. Svakoj priči

Pisao je već o njemu, pominjao je đeda strica Milića Petrovića u nekom od tekstova. Kao devetogodišnjak, provodeći letnji raspust na selu, zatekao ga je jednom kako u nadgrobnu kamenu ploču, koju je namenio babi i sebi, urezuje slova. Pozdravio ga je i znatiželjno se približio da vidi šta to radi. Đed je upravo dletom i čekićem oblikovao poslednje slovo. Natpis je glasio: Oj starosti čovečija nakazo! Zašto si to napisao,

5.10.2000. 

Nisam bila na stvaranju. Ne volim barikadnu istoriju. Tačnije: u Istoriju nisam više verovala. Sedela sam kod kuće, i gledala kako se ponašaju: vernici?

Pomalo depresivna ne)radnja, priznajem. Iako ni u depresiju ne verujem: Ako želiš da budeš dobro, uvek ima načina. Uprkos (Istoriji. Uprkos verovanju da nema uvek.

               Četr'ipe'šes'... Buuum!!!
               A obećala sam sebi čvrsto, najčvršće, neopozivo, da ću da ćutim, da neću da lajem, da ću da se klonim nezgodnih tema i sučeljavanja stavova i isterivanja maka na konac i nadgornjavanja i prepucavanja i obrazlaganja i sve te blogoekvilibristike i da ću mirno da sedim u svom ćošetu i da se bavim malim stvarima kojima i treba da se bavi jedna dokona domaćica, sa sve heklanjem i sitnim vezom pride.
               Međutim, lepo, ne mogu. Ne da mi đavo mira. Sve hoću... Neću...
               Ma, hoću...
               Hoću.
               Moram!