U kafiću nije bilo skoro nikog. Ništa čudno, bilo je tek 9 pre podne. Svega dva tri stola na kojima su, nagnuti nad novinama, sedeli tipovi sa plastičnim kašičicama u ustima. Moj čovek sedeo je odmah do prozora sa tri telefona ispred sebe koje je stalno poravnavao i proveravao ekrane. Do njega je sedela plavuša peglane kose, loše prepumpane gornje usne, premalenom košuljom ispod bundice koja je isticala neprirodno napumpane grudi. Našminkana kao da je tek došla sa splava na kome je pevala, umornih ali pažljivo iscrtanih očiju. Nasmejala se vrlo neprirodno kada smo se upoznali. Tačnije napravila je grimasu koju sam shvatio kao osmeh. Zubi A1, čisto da upotpuni sliku.

U mom kraju postoji jedna piljarnica u Tošinom bunaru, gde ponekad kupujem voće. Pre neki dan, piljarnica zatvorena! Na ulaznim vratima i na izlogu veliki, drečavi plakati poreske uprave: objekat je zatvoren na 7 dana zbog poreskog prekršaja - neizdavanje fiskalnih računa.

Ok, svako u državi Srbiji treba i mora da izdaje

Dok čeka da se snađe oko posla, i radi na traženju tog posla, Aleksandra Kivela, inteligentna i vredna žena o kojoj je bio prethoni blog, volontira oko raznih inicijativa, recimo pomoći da se ljudi u i oko Obrenovca spreme za zimu, i sada pomaže firmi u kojoj i ja radim da se skrene pažnja na glad u Srbiji. Dogovorili smo se da nema potrebe čekati kraj prikupljanja i analize informacija nego je bolje neke od njih izneti pred javnost tako da i drugi mogu da se uključe u diskusiju.

Cilj ove male akcije od nekoliko nedelja je da se razmisli o tome kako pomoći ljudima koji preturaju po kontejnerima u potrazi za hranom. Za nekoliko nedelja ćemo pokušati da napišemo blog koji čitljivije i urednije iznosi priču, možda i sa nekim savetima, a koja treba da nastane iz materijala koji Aleksandra skupi i koji komentatori prilože na prošlom, ovom, pa nekoliko narednih blogova objavljenih pod mojom autorskom opcijom, a isto tako i na mestima gde pišu drugi autori.

Tako, bez pripreme, prosto kao sirove informacije za podsećanje i razmišljanje, evo dela Aleksandrinog maila:

"... malo internet istraživanje, vezano za kuhinje.

Procena je da samo u Beogradu ima 15.000 ljudi na ivici gladi. Oko 13.000 ljudi su korisnici.

Međutim, tu ima velikih problema, muljanja, krađe. Bilo je najava da će se zatvarati kuhinje, jer država nema novca.

 

Nameštaju se tenderi za dobavljače obroka- kako ko dođe na vlast. Do nedavno je to radila kompanija XXXX ( oni dostavljaju hranu i školama i vrtićima ) bilo je i trovanja hranom, kvalitet obroka je upitan, uglavnom je spreman pasulj, pirinač i testenina tim ljudima.

Trebalo je vojska da preuzme te kuhinje.

Mislim da je potpuno bespredmetno razmišljati o pomoći koja bi bila upućena preko države. Iskustva su jako loša. O novcu i pomoći koja je išla preko države ne može se ući u trag..."

... sa Mikijem. ('de si makso?)

 

Ništa Dejton, ništa Rambuje. Možda je taj nivo napetosti postojao onomad kad je prepodobni premijer spavao na tvrdom briselskom patosu (uzgred, je l' zna neko, jesu li bile 'ladne pločice ili neko drvo.. nije isto). Nego, nevažno..

Pregovori su započeti na Mikijevu inicijativu, a sa namerom da me spreči da odem na posao.

Доба свеколиког отуђења које нас је опхрвало, у неповрат нам односи неке облике комуникације за које више немамо времена, а по којима у својој меморији често и радо пребирамо. То су они топли, спори људски разговори,

Да ли и вама неки људи личе на распомамљене пећи-бубњаре? Оне су, сећате се, некада биле врло корисне, али су имале и своје мане. Најпре вас намуче док их потпалите, а када вам је то полазило за руком, толико би се усијале,

Једино сећање мог деде (1909) на свог оца је било

када је (прадеда) кренуо у рат,

изљубио је њега, брата и мајку и рекао јој:

Danas je za mene lično važan dan. Dan kad je pre 73 godine narod sa tromeđe Like, Bosne i Dalmacije, a među njima i moji preci, podigao ustanak protiv zločinačke NDH. Zbog tog pomena i sačuvanog sećanja, jedna moja sasvim lična priča.

                             ..............................................................................................................

 

O njemu dugo nije bilo ni jednoga glasa.Poslednji su ga živog videle komšije već smeštene na karoseriju traktora Maće Kopača, kad su, četvrtog avgusta devdesetpete,

Hteo sam baš ovih dana da pišem nepolitički blog, majke mi! Ali vidim niko da napiše nešto u čast velikog srpskog praznika Vidovdana, 15/28 junija kad se Srbima dešavaju samo lepe stvari:

- 1389: izgube rat i to posle dovijeka slave

- 1914: ubiju svog najvećeg saveznika u Beču i trudnu mu ženu

- 1989: objave svetu (govornik mlad sa suncem u kosi) da će da zarate sa svima jerbo "ako ne umemo da radimo - umemo da se bijemo"