...u četiri ruke, za klavirom, kleinemutter i bocvena...

Od trenutka kada roditelji posumnjaju da nešto nije u redu sa zdravljem njihovog deteta do dijagnoze i lečenja je dug (i neizvestan) put. O ishodima ne vredi ni razmišljati. U sistemu koji je trom i prepušten savesti pojedinca, a pravilno ispunjen papir bitniji od osećanja i dostojanstva pacijenta i njegovih najbližih, pravi je uspeh da išta funkcioniše.

Na tom putu od saznanja, dijagnoze, mirenja sa okolnostima i hvatanja u koštac sa samom bolešću i zdravstvenim sistemom koji vas sapliće na svakom koraku (ne nestručnošću nego upravo organizacijom posla) roditelji su manje više prepušteni sami sebi, svojim mentalnim, obrazovnim i materijalnim mogućnostima. Pa ko koliko može i ume.

I to je nedopustivo.

On vatru raspaljuje i kod posmatrača. Ravnodušnih nema.

Са мамурлуком у систему, све што сам успео да је питам било је: „Шта оно би синоћ?" Требало је да пристојно наздравимо за њен нови, тешко стечени посао. А онда ми је саопштила да је Ј. само рекао да су ме пукле емоције. Је л' она то хоће да каже да сам ја плакао пред њеним вереником? Како се бре тога не сећам? Па допешачио сам до куће. И то од пелинковца? Добро, од једне флаше. Ово ми је први пут. На тренутак сам се безразложно забринуо над губитком памћења. Нисам се испалио. Помињао сам „плавушу" и то је то. Ваљда сам и причао мало. 

И ко је уопште пустио Масима. То је последње чега се сећам. А како ми каже, онда су кренули и Џибони и Нина. Народњаци су закон. Хеботе, прошло је бре девет месеци. Који ми је...? То се питао и Ј. кад је видео њу да се сморила због мене. Због бола који ја носим. Па није се ваљда толико видело. Да, јесте. И Ј. би се сморио, него је он остао трезан поред нас двоје, па га држало у винкли. Лепо сам му нудио да му купим две дволитре. 

Divna Miljković, babica

Ovih dana navršava se 40 godina od prvog izdanja knjige „ROĐENJE BEZ NASILJA" francuskog ginekologa Frederika Leboajea. Knjiga je ubrzo doživela više izdanja i prevoda, izazivajući brojne polemike i mentalnu revoluciju u poimanju porođaja, tretmanu beba i porodilja. Radilo se o tzv. prirodnom porođaju, u kućnim uslovima, uz prisustvo ukućana, najčešće partnera i, naravno, babice.

Ово је стигло мојој жени од њене сестре данас. Мене некако погодила таква искреност, па сам је питао да поделим овде. Често заборавимо да су гласачи људи, ухваћени у неком свом животу, у раскораку, у некој својој инерцији... Изменио сам имена људи и фирми, нису имена битна. 

Дакле, гост аутор: Радојичина сваја

"Ja se slabo

  гост аутор: omega 68

Док је негде сасвим нормално и политички коректно да стрељате течу који вас је устоличио на владарском трону, код мене у селу кажу:,,Ко не јебе течу, нек му га одсечу'', што уопште није далеко од памети ако изузмемо језичку нетачност у служби римовања. Јер, увек мора да постоји дежурни кривац и жртвени јарац па макар то био теткин муж или баш због тога.

               Kada nam se rodilo treće dete, poprilično godina nakon prva dva, lepo smo, kao što je red, otišli u naš Dom zdravlja da odradimo prvi kontrolni pregled. Dogovorili smo se da i nju vodi lekarka koja je od početka bila nadležna i za prethodno dvoje. Žena je korektno obavljala svoj posao, a nama nije trebalo ništa više od toga. Na prijavnom šalteru, sestra nas je pogledala kao da smo upravo pali s Marsa i uspela da promuca:

               ,,Ali, ta doktorka je već pet godina u penziji.''

Po ko zna koji put predizborna kampanja se u Srbiji zahuktava. Ne možeš proći kolima drumom ili pešaka ulicom, a da se tebi lično, sa ogromnih svetlećih bilborda ili plakata ne obrate Vučić, Dačić, Đilas, Tadić i ini stranački lideri obećavajući bolji  život i srećniju budućnost. Ako kupiš novine, već na naslovnoj strani, obaveštavaju te koji je tajkun ili političar lopov, a koji se od poltičara, za opšte i tvoje lično dobro, bori protiv tog  tajkuna i korupcije. Ako uveče, kojim slučajem, uključiš televizor, da bi umoran od dnevnih obaveza, pogledao kakv film , bilo komediju, dramu, triler ili mjuzikl, tek onda si najebao. U najnapetijim trenutcima. evo ih ponovo: Vučić, Dačić, Tadić, Đilas....  a tu je naravno i nezaobilazni Dinkić. Rekao bih da je mentalno zdravlje građana Srbije ugroženo i pitanje je kako u narednih četrdesetak dana, do 16. marta, sačuvati zdarv razum?

Bilo je već kasno avgustovsko popodne kad su  Rada i Nada izašle iz voza, u lakim sandalama sa štiklicama, tankim haljinama strogog kroja, mladja sestra u kremastoj a starija u crnoj sa belim tufnama, a odgovarajući šeširi  su dopunjavali sliku ozbiljnih mladih dama po modelu iz poslednje predratne godine. U Beogradu bi mogle da prodju sasvim neprimetno, u Kaoni su bile upadljive kao pingvini u Sahari. Odlučno su počele da nabadaju po šiljatom kamenju pored pruge, pazeći da ne polome štikle. Do trema male stanične zgrade trebalo je da predju i uski pojas suve

Posle mene potop je najčuvenija sebična rečenica na svetu! Postala je životna maksima mnogim kasnijim diktatorima a koliko vidim danas je i u Srbiji na delu.

Na Svadbi u Kani,  Mati Isusova, Bogorodica, primače se Sinu i šapnu mu: Nemaju vina!  I šta biva? Sin Božji, plod bezgrešne Marijine utrobe, grubo (za moj ukus) joj odgovori: Ženo, šta ja imam s tobom? Slična stvar se desila, nije bitna lokacija niti da li je bila pre ili posle ove, sedeo je za večerom u kući nekog domaćina sa svojim apostolskim trabantima,