Veoma sam bio oprezan u zaključivanju o vrućoj temi "Tijaninog novca", koju je inicirala izvesana Sanja, novinarka "Kurira", kasnije u javnosti poznatija pod imenom "Sanja, draga",  kojim  ju je krstio daleko iskusniji i poznatiji kolega, također novinar, ali ne "Kurira", već  "BBC-a", Dušan Mašić. Pazio sam, također, da ne ostavim bilo kakav komentar na društvenim mrežama, koji bi mogao biti protumačen kao uvreda male i mile  pokojnice, njenih roditelja, koji su bez dileme u prevelikoj tuzi zbog nenadoknadivog gubitka, kao  i svih plemenitih ljudi koji su izdvojili novac  za novo i zdravo srce i budući život Tijane Ognjanović. Međutim...

Gošća-autorka je želela da ostane anonimna (i ja bih, ako pseudonimnost nije anonimnost, bar na ovom mestu, ali tehnički to nije moguće). Složili smo se, inače, da ne volimo "korporativni javni humanizam" (treba li objašnjavati razloge?), ali u ime zaista višeg cilja (otvara se mogućnost za značajnu pomoć oboleloj deci)...

[Волети ближњег свог]

„Више бих волела да сам умрла, а да ово нисам сазнала." - рекла је Ђорђева мајка, након читања текста. Годинама се у њему кувала потреба да јој саопшти, па ипак му је недостајала храброст да то што има, каже усмено. Зато је написао то што би рекао и био ту док је читала.

 

ON DECISION-MAKING

C je bio najbolji čovek na svetu. Nije to bilo očigledno baš na prvi pogled - srednje visine, čvrste građe, nabijen mišićima, u telu je izgledao kao terijer spreman da potrči. Gledao je nekako popajevski, čkiljeći na jedno oko ali zahvaljujući jakoj štucovanoj bradi ipak je najviše ličio na Popajevog oca.

Leto `42. , ma cela `42., bilo je nekako bezlično.  Ni jedan dogadjaj nije ostao u porodičnom sećanju kao ključan.  Svako je imao svoju malu priču, neku podeljenu sa ostalima a neku baš i ne. Ono što je bilo zajedničko svim tim pričama bilo je lagano navikavanje na okupaciju.

Bane je redovno išao na posao a Nedeljom popodne i na Hipodrom ali nije video ni jednu trku; honorarno je radio na kladionici. Mogao je da čuje samo navijanje publike i neverovatno brzo mlevenje spikera; posle završnog kreščenda kojim je izvikivan pobednik začule bi se psovke onih koji su se kladili na pogrešnog konja. Kolko li će tek psovanja da bude posle rata, kad se vidi ko se kladio na pogrešnog konja; najbolje je ne kladiti se uopšte, razmišlao je dok je u džepu stezao nekoliko novčanica dobijenih kao honorar.

Otvoreno pismo Dušana Mašića novinarki Kurira. Skinuto posle objavljivanja sa sajta B92 i Mondo. 


Otvoreno pismo Sanji Ilić, "novinarki" "Kurira"
Roditelji Tijane Ognjanović posle početka ostavinske rasprave o novcu koji je ostao na računima nakon smrti njihove ćerke (Tanjug)

Sanja, draga,

Nemoj da ovo pismo shvataš suviše lično, jer si ti samo posledica tragedije koja je zadesila novinarstvo u Srbiji. Uzroci su mnogo dublji i plašim se da ih ne bi razumela. Želeo sam da ti pišem već posle tvog prvog „teksta" o porodici Ognjanović

Moj gost autor je verauskokovic.

Evo kako se ukratko predstavila.

Zovem se Vera Uskoković. Preležala sam dečiju paralizu tako da za kretanje koristim invalidska kolica. Diplomirana sam matematičarka, radim kao database administratorka i do skora sam mislila da nemam šta da pišem i govorim o invaliditetu, životu, ljubavi, no setila sam se rečenice "Nista o nama bez nas!!" i pomislila da možda mogu da objasnim kako je to biti osoba sa invaliditetom, možda nekoga ohrabrim ili motivišem. 

Да сте мог оца чули како се представља, чули бисте да је он сељак човек. Он је за свој идеал поставио да буде домаћин. Прво кафа и ракица, па све остало. Ракија, наравно - домаћа, лично печена, од шљива из нашег воћњака.

Човек традиције и друштва. Једно време је био председник црквене општине, а пре тога члан управног одбора сеоског фудбалског клуба. И из једног и из другог је изашао када је схватио да ће људи преварити институцију у којој су ангажовани зарад - личне користи. Био је неко време и сеоски одборник у градској скупштини.

U Skadarliji, najprometnijem turističkom kvartu, ona svako veče prodaje ruže gostima lokala. Viđam je često kad svratim u Perku, moj omiljeni kafić. Kad nema ruže, ona prosi. To je njena rutina. Devojčica je lepa, uredna, fino obučena, i što je bitno, uvek je dobre volje. Sedela sam i ćaskala s prijateljicama uz pivo, kad je prišla našem stolu. Izvinila sam joj se što ne mogu ništa da joj dam, ali su moje prijateljice uletele sa po sto dinara i oraspoložile je za razgovor.

- Izvini što nemam ni banke, bankrotirala sam, - rekla sam joj skrušeno.
- Nema problema.
- Kako se zoveš?
- Lana.
- Koliko imaš godina?
- Osam.
- Je l' ideš u školu?
- Idem.
- Koji razred?
- Prvi.