Autor teksta, koji uz njegovu dozvolu prevodim i objavljujem, je Pol Majers [Paul Myers], profesor biologije na Moris Unverzitetu u Minesoti i aktivista FFRF [Freedom From Religion Foundation - Fondacija za slobodu od religije]. Tekst je deo prikaza konvencije te organizacije, odnosno opis nastupa Kristofera Hičensa na istoj, pre tri godine.

Taj događaj je bio slabo medijski pokriven, što je sasvim logično - ateizam i nije neka vrednost koju će mejnstrim mediji promovisati u zemlji koja na nočvanicama ima odštampano In God We Trust. Osim toga, da je bio, možda bi gospodinu Hičensu, čisto pristojnosti radi, bio sužen [medijski] prostor na kome može da prosipa svoje otrovno ratno huškanje, koje, videćete iz teksta, ide do promovisanja genocida.

 

Prošlo je 17 godina! Podsećam ovom prilikom na tekst u kojem sam pisao na koji način bi nove vlasti trebalo da postupaju u odnosu sa suočavanju sa prošlošću. Predsedniku Nikoliću sam preporučio da novi mandat započne posetama Memorijalu Potočarimi i Bratuncu. To bi bio simboličan ali i snažan čin koji bi pokazao

Ljudi se dele na one koji :

 

Vole Ameriku

Ne vole Ameriku

I manjinu koja bi da razume o čemu se radi

 

Takodje,

 

Ljudi se dele na ne koji :

Veruju u Bogove

Ne veruju u Bogove

I manjinu koja, kao, zna da se Bogovi radjaju, stare i po neki umire ako dovoljno ljudi ne veruju u njega.

 

Isto tako

 

Ljudi se dele na one koje :

Vole Neil Gaimana

Ne vole Neil Gaimana

I velika većina koja nije čula za njega

Ja sam voleo Neila-a zbog

Kao da je juče bilo ono kad se sa Terazija uz trubače, posle mitinga ispraćaja, uputio ka aerodromu, uz suze, zaklinjanja na večnu vernost i prkos dušmanima, spoljnim i naročito unutrašnjim. 

Dvanaest godina kasnije doneta je presuda. Ta presuda ne govori ništa o istinskoj Šešeljevoj krivici ili nevinosti, ali mnogo o optužnici koja  je u Hagu (?) sastavljena i onima koji su je sastavljali.

 

Iliti praznik žrtvovanja ove godine pada na ponedeljak 8. decembra, zapravo preciznije praznik počinje prethodnog dana po zalasku sunca, dakle sedmog decembra (znači počeo je). Kako je ove godine zgodno pao na ponedeljak doći će mnogima kao omanji godišnji odmor, pošto se praznuje četiri dana ne verujem da će iko živi raditi u petak i eto slobodne nedelje.

(1) Mislim da postaje očito da ovde neće biti nezahvaćenih sektora i da se u merama nikako ne može upravljati ko "glasnije kuka" (eventualno će elektronska trgovina biti pobednik ovog, ali na duže staze, kad sve prođe, možda se tržište navikne na prednosti"). Kriza ne liči ni na jednu drugu ekonsomsku krizu jer zahvata ljude (tj čak I ako država reši da "probuši budžet za 3 ili 5% BDP-a I pusti novac u opticaj, nema nikog ko može s tim novcem bilo šta, nema ljudi da rade, jer ljudi moraju da sede kućama, 2 metra jedan od drugog da ne bi otišli na Sajam)

Udruženje "Ateisti Srbije", ispred Koalicije za sekularnu državu, upozorava javnost i nadležne institucije da je, samo u toku prva dva dana trajanja popisa, više građana prijavilo nepravilnosti u vezi sa popisivanjem njihove veroispovesti. U konkretnim slučajevima, popisivači su odbili zahtev građana da budu popisani kao ateisti ili nereligiozni, uz netačno obrazloženje da takva mogućnost nije predviđena pravilima popisa. Ti građani su, na insistiranje popisivača, upisani kao da se nisu izjasnili, iako su se jasno izjasnili kao ateisti ili nereligiozni. To predstavlja grubo kršenje pravila, kojeg je bilo i na prethodnom popisu 2002. godine, što je rezultovalo podatkom od samo 0,5% ateista u Srbiji.

»Sadašnjost je njihova, ali budućnost je moja.« (Nikola Tesla)

 

Obično u Liku ulazimo leti. Kad upeče zvezda bez milosti, makija se zguri od vrućine, ono malo trave se pretvori u suvotu koja se na dodir u prah pretvara, samo boce se srećno plave, a kamen se rastapa dok na njemu treperi jara. Jedino se u useklinama napravljenim tankim i presušivim vodama, dragama dugog prvog a, zeleni  neko ubogo drveće koje onako kegavo i trnovito prkosi svim zakonima gravitacije. I svaki put mi padne na pamet, kako je moguće da se među tim gudurama, gde je i đavo rekao laku noć, u tom kamenjaru u kom caruju zmije i vetrine, rodio najveći sin naših naroda. Kako su tumarali i spoticali se geni po tom bespuću, i uspeli da se sastave u spoj potreban da nastane genije kog vreme nije moglo da stigne, niti još uvek može. Šta uopšte rade ljudi u onim grupicama kuća, koje kao lastavičija gnezda se guraju po kamenju, pod horizontom istim tim kamenom porubljenim?