Narod naše zemlje je osiromašen, iscrpljen i dezorijentisan, jednom rečju: sjeban, i kao takav, podložan opsenama, histeriji i manipulacijama. Izdriblani tenzijom pukog preživljavanja, pod naletom patriotskih  senzacija, postajemo (auto)destruktivna, nasilnička nacija.
      Živimo u iluziji da o nečemu odlučujemo, kljukamo se bensedinima i zalivamo alkoholom, dok povremeno dajemo sebi oduška na uličnim skupovima - mitinzima i šetnjama. Tada žučno protestvujemo protiv tlačiteljske politike autoritarnih državnih institucija, političkih lidera i njihovih piona, ali isto tako euforično proslavljamo praznike i pobede sportskih šampiona. S političkog vrha nas bombastično ubeđuju da smo na dobrom putu napretka u dostizanju svetih, humanih ciljeva, i da nam se smeši lepa budućnost naspram košmarne prošlosti (za koju su krivi svi prethodni izdajnici i nesposobnjakovići). Ciljevi od opšteg dobra, u interesu naroda, su uveliko izlizani i izrabljeni od strane dugogodišnje aktuelne jedneteiste plejade narodnih spasitelja. Njihove ePPPPPove (pamflete, prozivke i popevke o poštenju, poverenju, patriotizmu i progresu), niko više ne uzima ozbiljno.
      Isprane su nam uši i mozak maestralnim privredno-političkim odlukama i merama, koje nas nadljudskim naporima i manevrima, mišjim koracima približavaju Evropi i svetu. No, ispostavlja se da modeli visokorazvijenih zemalja vidno pucaju po šavovima, mnoge su u dužničkom kolapsu i narod u njima grca, pa ne predstavljaju prototip savršenog uređenja i lagodnog života koji nam se servira. Kako onda osigurati bar neke fiksacije koje bi nas reanimirale: pristojan standard, ekonomsku i monetarnu stabilnost, slobodu (kretanja, govora i delanja), toleranciju, ličnu i kolektivnu odgovornost... a kako iskoreniti loše pojave kao što su diskriminacija, homofobija, fašizam, represija i nasilje?

 

           Na deponiji smeća svačega ima, tu su ruže koje divno pristaju đubrištu kao što pristaju i pesmi, ruže koje počinju da zaudaraju kao ljudi, ruže na koje sleću muve, ruže koje su držane u kristalnim vazama, ali i ruže vezane žicom kao zločinci.
           U zapisu zapisu Molitva protiv kulture, Mirko Đorđević citira novopromovisanog sveca-antisemitu Nikolaja Velimirovića: „Zašto ne bi imali molitvu protiv kulture kao zbira svih zala? Mislimo da bi trebalo odrediti jedan državni molitveni dan u godini kada će sav narod sa svojim starešinama moliti se Bogu i Gospodu da ga spase od kulture." Želja pokojnog vladike se (još uvek!) nije ostvarila, ali to uopšte nije povod za radovanje, kako se isprva može učiniti. I ono malo kulture što imamo, naime, bacamo polako na đubrište ukoliko nema taj neki komad kulture pravoslavnu konotaciju, pa nam tako svaki dan postaje dan bez kulture. Mogu da zamislim da bi se najnovijem razvoju situacije „sveti" Velimirović većma radovao, jer za njega je kultura bila isto što i gordost, mržnja, divljaštvo, bezbožništvo, krivoverstvo, nasilje, grabež, bogohulništvo i svakakvo nečoveštvo.

 

Vest da će Beograd za dve godine na Adi ciganliji, preko puta nudističke plaže, dobiti crkvu u obliku broda dočekala me je u tuđini, gde svaka vest o pravoslavlju i srpstvu za mene ima i te kako veliku vrednost.

Dok sam protiv svoje volje bio zarobljen na aerodromu u Frankfurtu, preko mailing liste „Pravoslavlje über alles" dobio sam vest o izgradnji crkve na vodi. Sveštenik Slavko Božić se požalio javnosti da u Beogradu, kao i u celoj Srbiji, nema više slobodnog zemljišta za izgradnju pravoslavnih objekata, ali da je tim pravoslavnih stručnjaka za urbanizam i građevinarstvo našlo rešenje za ovaj problem.

Nacuo sam da je pukao neki stub nosach na Gazeli. Cinici medju nama mogli bi da upitaju da li je to Beograd i zaista krenuo da se raspada pod teretom svoje demokratske vlasti i njenog najistaknutijeg celnika, belog i heteroseksualnog Dragana Djilasa. Ali braco i sestre, ne nasedajmo na ociglednu provokaciju i nedajmo Takvima prostora da se na Takav nacin bave likom Heteronacelnikovim!

 Alexandar Lambros

 

Ustaška diktatura, vladinim dekretom br. 11689 od juna 1941., uspostavlja u Zagrebu poseban vjerski odsjek zadužen za prekrštavanja, na čijem čelu se nalazio katolički svećenik Dionis Juričević (starješina "misionara" zaduženih za prekrštavanja").
Obraćajući se stanovnicima Staze, gdje je došao da izvrši ko zna koje nasilno "prekrštavanje". Dionis Juričević ih upozorava ovim riječima:" Dobro znamo kamo ćemo poslati one koji izvole odbiti krštenje. Ovdje u sjevernim krajevima već sam izvršio potpuno čišćenje, od djece u pelenama do staraca. I ako će biti potrebno, učiniti ću to i ovdje zato što nije grijeh ubiti ni sedmogodišnje dijete ako smeta nasem ustaškom režimu... Neka vas ne prevare moje svećeničke haljine. Znajte da ja, kada ustreba, uzimam šmajser u ruke i ubijam sve one koji se protive državi i ustaškim vlastima".

Осећам потребу да напишем текст о мојим виђењима најновијих дешавања у Српској Православној Цркви, пре свега поводом избора новог Светог Синода.

Верујем да је довољно позната чињеница да у Српској Православној Цркви постоје озбиљне поделе. Ја бих их назвао раздвајањем жита од кукоља. Веома ме радује избор новог Синода, кога

Dok Hrvatska danas slavi "Dan Pobjede", Srbija tuguje. Dok naši zapadni susedi polažu vence i pale sveće za pobednike, u Srbiji se služe parastosi za žrtve tih istih pobednika. Mit o "pravednom ratu" odzvanja kroz etar nacionalnih medija u Hrvatskoj. Vinovnici zločina koji proslavu prate iz Haga, još jednom mogu da prisustvuju sopstvenoj apoteozi, specijalima u kojim se još jednom konstruiše dogma o „Oluji", štampaju posteri osuđenih generala a njihova uloga glorifikuje do nivoa epa.

Iza kulisa pobede koja liči na onu „Pirovu", nazire se stravična slika i cena koju ta pobeda nosi. 200000 progranih Srba sa svojih ognjišta, deportacija, pljački, bezobzirnih razaranja, ubistva, zločina protiv čovečnosti, kršenja zakona i običaja ratovanja. I pored presude u Hagu, državni vrh Hrvatske i dalje smatra da na stratištima još uvek može da se gradi praznična scenografija i državotvorna mitologija. Sa druge strane Drine, u našem vilajetu, promovišu se knjige osvedočenih ratnih zločinaca... Jesmo li tako bliže pomirenju?

Početkom februara, kad je zima još u toku,  ima manje seoskih poslova a do posta ima još podosta, ima jedan blagdan koji bi trebalo da je mnogo poznatiji nego što jeste, a prethodi prazniku Sretenja. 14. februara je Sv. mučenik Trifun, u vinorodnim krajevima Šumadije, Pomoravlja i zapadne Bugarske još od 16. veka poznat kao zaštitnik i slava vinogradara i gostioničara. To je dan kada se prvi put obrezuje loza, uz posebnu molitvu i blagoslov sveštenika. U nekim selima Srbije slavi se i kao zavetina, jer se smatra da Sv. Trifun štiti sela od grada i poplave, odnosno da je čuvar useva od raznih štetočina.

Da se ljudi međusobno obično ne razumeju nije potrebno posebno dokazivati. Iz iskustva je poznato, a i naučna literatura i književnost na to ukazuju, da iako govore istim jezikom ne razumeju se supruga i muž, majka i kćerka, otac i sin, brat i sestra, građani i njihove vođe koje su sami izabrali, narodi koji govore istim jezikom, države sa susednim državama. … Ako se ljudi ne razumeju međusobno, kako li tek razumeju svog Boga u koga veruju? Upravo o tome je ovaj blog - o večnom Vavilonu (u tri slike).