(blog posvećen našem prijatelju Treneru, a od stila ne smem da odstupam da se Free ne bi naljutio)

    Q: Šta ovom skupu vertikala u naslovu, horizontalno postavljenim, daje stabilnost?

    A: Horizontalno armiranje

E sad, dobro, mnogi od nas se gube u horizontalama pošto su se tamo, nama muškarcima nedokučivim putevima, našle i „klimakterične osvetoljubive zene", mimo svake logike, naravno, ali tamo su i integritet, znanje, poštenje, niti mnogih istina i slične „programske" konstrukcije pa se pre ili kasnije provučemo i po nekom horizontalnom putiću.

Mnoge od nas proces tog horizontalnog kretanja podseća na onu malu decu iz viktorijanskog doba koja su sa pet godina u rudnicima, u mrklom mraku provlačila prazne vagone. Morala su da budu mala deca pošto su tuneli bili uski. Radilo se prošireno radno vreme, odmaralo nedeljom.

I pored svog napornog posla u jezivim uslovima na pitanje šta im je bilo najteže klinci su često odgovarali: „mrak, mrkli mrak".

Hajnc fon Ferster (Heinz von Foerster), "Sokrat kibernetike":

Bio sam u gostima kod neke porodice, u Bostonu, ako se ne varam, čekali smo i čekali da se dečak vrati iz škole. Stigao je sa satom zakašnjenja, očiju punih suza, još jecajući. Pitali smo ga: „Šta se dogodilo, zašto plačeš?" „Morao sam da stojim u ćošku jedan sat!" „Ali, zašto?!" „Zato što je učiteljica rekla da sam bio bezobrazan." Roditelji su pitali: „Pa, šta si uradio?" „Učiteljica je pitala koliko je 2 puta 3 i ja sam se javio i rekao da je to 3 puta 2, i onda su se sva deca smejala, i učiteljica je bila jako ljuta i povukla me je za uho i rekla da sam bezobrazni obešenjak i da moram da idem u ćošak jedan sat, i da 2 puta 3 nije 3 puta 2, nego 6."
Onda sam mu rekao: „Ali, ti si bio potpuno u pravu! 3 puta 2 jeste 2 puta 3. Možeš li ti to da dokažeš?" „Naravno!", rekao je on, uzeo olovku, nacrtao tri tačke, ispod njih još tri tačke i rekao: „To je 2 puta 3. A kada okreneš papir, onda je 3 puta 2."
To mi kaže šestogodišnje dete, a učiteljica ne razume da je tu već shvaćen komutativni zakon multiplikacije - koji ona, draga učiteljica, još nije shvatila!

Nije uvek tako ocigledno… verovali ili ne. Ko je gledao Breaking Bad, znace o cemu govorim. Fasciniraju me oni koji su ubedjeni da uvek znaju sta je dobro a sta lose, sta je belo a sta crno… Kljucno pitanje je, dragi moji, kad pocinje pad I kako ga prepoznati. Posle bude kasno…

Eto, samo sam to htela da kazem. I da preporucim Breaking Bad.

... dana sa našim Predsednikom, Tomislavom Ignjatom Nikolićem, bajčetinskim Glembajem.

Čestitam svima koji slave.

Kako definisati osecaj kada vam je pun qurac svega ali morate to da progutate zbog onih koje volite?

Zastavini automobili imali su čudne navike, od kojih je ona da se kvare iz čista mira, čak i kad su relativno novi umela da opasno ide na živce.

Taj nepoznat, pritajeni i živcirajući zvuk kome se ne može odrediti poreklo pojavio se posle pet stotina kilometara, na spustu  ka Budvi. Ne mogu da odredim šta je, ne osećam ništa u ponašanju automobila ali mi se potmulo brujanje nikako ne sviđa. Ok, siđemo nekako, prolazimo semafor, ulazimo u Budvu i - motor se ugasi.

Dobro. Nije to ništa. Probam da upalim, verglam, amlaser se muči - ništa. Samo mirno, no panic. Bankina visoka 30cm, nema šanse da naguram auto. Sva četiri, otvaram haubu, izlazim da kao iskusni mehaničarski dunster pogledam šta se dešava. Gledam - sve deluje normalno. Vratim se, probam ponovo da dam kontakt, Ista priča. Na instrument tabli ništa ne pokazuje. Nije prokuvao. Ima vode u hladnjaku. Rezervoar napunjen u Titogradu.

Fak!

Stanu neki ljudi i pomognu (hvala đe čuli i nečuli!) da auto odguram nekoliko desetina metara do mesta na kome mogu da ga sklonim sa puta kojim teče beskrajna bujica.

Dobro, da vidimo: to što je subota veče, što nemamo ništa rezervisano, što je špic sezone i što smo skrljani od ibarske magistrale i doline Morače nisu činjenice od pomoći.