Evo kuma na kapiji! 

Kako mislite - nema nikog kod kuće?!

…

Kad je ono Vojislav Šešelj kretao na ispunjavanje svoje životne misije Slobodan Milošević je bio živ. I čekao ga.

I Zoran Đinđić je bio živ, i sa pravom, ispostavilo se, očekivao da ga vise neće sresti.

Sa Trga republike ispraćali su ga četnici svih srpskih zemalja, a govorom ga obodrio I kum I zamenik u SRS, vojvoda Tomislav Nikolić. Kao ratnik ratnika kako sam reče, kao našeg Voju, Vojislava, Šekija, Šešu. A Šešelj je njima sutradan na aerodromu poručio da će se boriti za sve četnike a da njima u amanet ostavlja da sruše dosmanlijsku vlast.

I ode Šeki...

Najveći problem da se ljudi mobilišu da glasaju je zato što ogromna većina normalne, drage, srpske populacije smatra da su predsednički kandidati pičke.

Međutim, ko je kolika čka?

Danas sam gledajuci jedan zanimljiv intervju ponovo poceo da razmisljam o necemu sto me lagano kopka vec duze vreme. Da li postoji nekakva logika u tome da su veliki broj "uspesnih" ljudi u Srbiji deca vojnih lica (mahom visih po cinu)? Govorim o relativno starijoj generaciji ciji su ocevi uglavnom bili prvoborci ili udbovci. Taj spisak je toliko sirok da bi mi bilo tesko da nabrajam ali recimo od Milana Mladenovica pa sve do Arkana. Da li tajna lezi u tome da su pukovnici i generali predstavljali visu klasu cija su deca imala tu "odskocnu dasku" ma cime se bavili? Bregovic, Dzoni Stulic, Kosarkas Kapicic, Zdravko Colic (ako se ne varam) zatim Kusturica (isto nekakva bezbednosna agencija) ... Talenat je neosporan ali kako to da se uvek poklopi sa cinjenicom da je tata bio pripadnik JNA ili MUP-a?

Ekonomisti su dugo bili očarani snagom tržišta u promovisanju ekonomskog prosperiteta. Smitova ideja da sebični pojedinci (koji traže samo svoje lično bogaćenje) proizvode kolektivni prosperitet (kroz delovanje famozne ‘'nevidljive ruke tržišta''), odnosno teza o savršeno konkurentnim tržištama koja proizvode stabilnu ravnotežu, samo je jedna od mogućnosti. Jednostavno, model Adama Smita nije jedini, već samo jedan od mogućih (npr. tržišta mogu proizvesti previše nejednakosti ili neefikasno alocirati resurse; npr. tržišta bi nalagala da gradimo dva strujna dalekovoda).

Nova

Gledao sam prethodnih nekoliko subota «Prvi glas Srbije» na TV, pa imam neke utiske koje bih podelio s vama.

Meni je ta emisija zanimljiva, sad kad razmislim, najviše zato što postoji stalni dualizam između simpatičnih pevača amatera i nesimpatičnog žirija sastavljenog od dvoje pevača profesionalaca i jednog kompozitora.

E sad, to što su pevači takmičari meni simpatični, a žiri nije, stvar je ličnog afiniteta. Verovatno i načina na koji ja procenjujem TV lica i sasvim je moguće da se mnogi ne bi složili s mojom ocenom.  Ali drugo sam nešto hteo.

Na tekst "Nema više ni levice ni desnice" objavljen u "Politici" i na blogu, u kome tvrdim da levica i desnica više ne postoje kao bitni i određujući politički pojmovi, namesto kojih imamo neka druga razlikovanja koja su bitnija, stiglo je dosta reakcija, različitih ideoloških predznaka, po novinama, blogovima i društvenim mrežama. Reagovala je žustro i radikalna levica.

Gotovo. Prodati ostaci ostataka B92 (pošteno rečeno samo licenca, ostalo nije odavno vredelo ni pišljiva boba). Grk prodao, Čeh kupio. Ide nova koncepcija:

program biti više usmeren ka muškarcima, što znači - više sportskog programa, ali i emisija i serija koje su više po meri i ukusu muškaraca i urbanije publike

Zbogom, prijatelji,

Да извините, овако је све почело 

Danas i mnogo većim nacionalistima od nas slabo ide. Takvo je neko vreme. Više se ceni internacionalizam. Proleteri svih zemalja se ujedinjuju, a nacionalisti sede sa strane ne prateći trend. Mada, ne može se reći da ujedinjenje nacionalista svih zemalja nije u nekim istoriskim trenucima bila tema, koliko god imala oksimoronskog u sebi. Jevreji su možda jedini pravi preostali nacionalisti, i Japanci, naravno. Dok izraelske bombe zasipaju Gazu, ubijajući decu, progresivni svet, na čelu sa Kristijanom Amanpur i Bernarom Anri-Levijem, ćuti i pravi se blesav, bojim se da ću jevrejski primer sada preskočiti, kao izraz svog ličnog protesta prema užasu koji se odvija u aktuelnoj fazi izraelsko – palestinskog konflikta (za koji, ovim putem, apelujem da prestane odmah!).