Gledao sam prethodnih nekoliko subota «Prvi glas Srbije» na TV, pa imam neke utiske koje bih podelio s vama.

Meni je ta emisija zanimljiva, sad kad razmislim, najviše zato što postoji stalni dualizam između simpatičnih pevača amatera i nesimpatičnog žirija sastavljenog od dvoje pevača profesionalaca i jednog kompozitora.

E sad, to što su pevači takmičari meni simpatični, a žiri nije, stvar je ličnog afiniteta. Verovatno i načina na koji ja procenjujem TV lica i sasvim je moguće da se mnogi ne bi složili s mojom ocenom.  Ali drugo sam nešto hteo.

Zastavini automobili imali su čudne navike, od kojih je ona da se kvare iz čista mira, čak i kad su relativno novi umela da opasno ide na živce.

Taj nepoznat, pritajeni i živcirajući zvuk kome se ne može odrediti poreklo pojavio se posle pet stotina kilometara, na spustu  ka Budvi. Ne mogu da odredim šta je, ne osećam ništa u ponašanju automobila ali mi se potmulo brujanje nikako ne sviđa. Ok, siđemo nekako, prolazimo semafor, ulazimo u Budvu i - motor se ugasi.

Dobro. Nije to ništa. Probam da upalim, verglam, amlaser se muči - ništa. Samo mirno, no panic. Bankina visoka 30cm, nema šanse da naguram auto. Sva četiri, otvaram haubu, izlazim da kao iskusni mehaničarski dunster pogledam šta se dešava. Gledam - sve deluje normalno. Vratim se, probam ponovo da dam kontakt, Ista priča. Na instrument tabli ništa ne pokazuje. Nije prokuvao. Ima vode u hladnjaku. Rezervoar napunjen u Titogradu.

Fak!

Stanu neki ljudi i pomognu (hvala đe čuli i nečuli!) da auto odguram nekoliko desetina metara do mesta na kome mogu da ga sklonim sa puta kojim teče beskrajna bujica.

Dobro, da vidimo: to što je subota veče, što nemamo ništa rezervisano, što je špic sezone i što smo skrljani od ibarske magistrale i doline Morače nisu činjenice od pomoći.

Klint Istvud nije samo uspešan glumac i reditelj, već je takođe nadaren politički mislilac. Kada se jednom budu pravili anali mislilaca slobode našeg vremena tu svakako neće biti neurotični Žižek, pretenciozni Fukujama ili zaneseni Čomski, već hladni, trezveni i svedeni Klint Istvud. Prljavi Hari. Koji nije napisao ni jednu knjigu. Jer kao da su knjige bitne da bi se politički mislilo. Važan je stav. Stav je mala stvar koja pravi veliku razliku, štono reče Čerčil.

Porediti Zorana Đinđića sa bilo kim iz otužnog mnoštva tipusa koji nam se u ovoj razvalini od zemlje samopredstavljajaju kao političari - nema ama baš nikakvog smisla.

Pre svega: Zoran Đinđić umeo je da se nasmeje!

Džinovska Zlatna Glava Boga - Mebius, scena iz Inkala

Prije neki dan se na blogu “zakačih“ sa vrapcem-u-stijeni oko ograničenosti (navodno mog ;)) poimanja potencijalno mogućeg  Boga. Pošto se to zbilo na blogu krajnje tužnog i nesrećnog  povoda, saglasismo se da tu raspravu nastavimo na nekom prikladnijem  blogomjestu, gdje će sveopšte filozoFisanje, metamuđenje i ritualno premlaćivanje prazne slame ljubičastim vibratorom, a uz sav spektar nekonvencionalnih argumenata kakav je recimo  najsvježiji ontološki dokaz o Njegovom postojanju -  Jusa je prvi! Jusein je prvi! ... Ima Boga! Ima Boga! – Duško Korać/RTS, djelovati prikladnije, smislenije, gotovo poželjno...

Ili: Muk u Mraku

Da je Dobrica Ćosić poživeo verujem da bi ovo vreme opisao u romanu koji bi naslovio sa „Vreme laži". U tekstu objavljenom u „Vremenu" Đorđe Vukadinović (VREME 1241, "Strpljenje do novih obećanja") pobrojao je nedavno samo one najglomaznije i najopskurnije Vučićeve šarene laže; od sto milijardi evra koje čekaju na granici da svane sunce sa Nikolićem, preko fabrike čipova od 3-4 milijarde dolara do Mercedesa iz Rakovice. I ne zna se, prosto, da li je više lagao kad obećava da nešto neće ili da nešto hoće.

I sve je sjajno dok hipnoza traje i dok se i pučina, i vlastela, a bogami i učenjaci i filozofi dive njegovom bajnom nevidljivom ruhu što ga je sam skrojio pa tako gologuz i sa svojom taštinom u stalnoj erekciji šeće kroz od divljenja obnevideli špalir.

Ja sam  jedan od onih tipiziranih, knjiških likova, koji su u osamnaestoj godini života bili komunisti.