Više ili manje nije bilo neprijatnih ili neugodnih pitanja ili stvari upitanih i predstavljenih na nedavno održanom skupu srpskih i izraelskih diplomata i preduzetnika, u sklopu obeležavanja jubilarnih godina u kojima se Izrael nalazi: 120 godina od 1. cionističkog kongresa u Bazelu, stotinu godina od Balfurove deklaracije, 70 godina od UN-ove odluke o podeli Britanske Palestine na dve države, jevrejsku i arapsku, 50 godina od ponovnog objedinjenja kontrole nad prestonim gradom države, nad Jerusalimom... Takođe je ove godine navršeno i 25 godina od ponovnog uspostavljanja diplomatskih odnosa između Srbije, tačnije između bezidentitetske državne zajednice koja je nastala posle rapada SFRJ, pod kontrolom bračnog para Milošević-Marković; i Države Izrael.

Naša strana ekspedicije nije dozvolila previše prostora za pitanja, kao stare, dobre, oprobane autokrate, dok je izraelska strana, kao dinamična demokratija, jedina na Bliskom Istoku i sigurno među top20 u svetu, dozvolila i ohrabrila potpitanja, što ćemo videti malo kasnije u mom prilogu. Dačić je sišao, rekao šta je imao i otišao, uglavnom, u svom stilu, zaplićući jezikom, da l', što reče Tajson, od polupripitosti, da l' od umora usled svog mukotrpnog rada u poslenstvu Države Srbije, bivši ambasadori su rekli šta imaju, bivši dopisnik Политике iz Jerusalima, Bora Erdeljan je to pažljivo moderisao. Bulumenta partijskih klinaca starletana i starletanki, je došla, i, prilično nekulturno, otišla pre početka izraelskog dela predavanja. Međutim, u celom tom srpskom partijskom jednoumlju, stejdž je oduvala jedna osoba, žena koja se tu našla na poziv organizatora iz izraelske ambasade u Beogradu, gospođa Rouzi Stivenson-Gudnajt, unuka Kapetana Vojske Kraljevine Srbije i Vojske Kraljevine Jugoslavije, rođena Amerikanka srpskog-pravoslavnog i jevrejskog duhovnog identiteta (majka Jevrejka, otac Srbin), čiji deda je bio prvi vojni ataše i diplomata Kraljevine Srbije u Vašingtonu.

Пожали се млекаџија свом рабину да му комшијина мачка краде сир те рабин позове обојицу код себе, напоменувши да се донесе и мачка. Дођоше они, поседаше, ту је и мачка, а рабин упита млекаџију

-- Шта мислиш, колико ти је сира мачка појела досад?

-- Паа, не знам, мало данас, мало сутра, можда три, можда четири килограма, ту негде.

На то рабин дохвати мачку и измери је.

Foto: Madija Pradeš u zoru - Nitin (desno) i ja 

Bio sam pre dva ili beše tri meseca na prvom predavanju Snežane Radojičić, onom u Pančevu. Hteo sam svežu i još neprežvakanu priču. Slušam tako o njenim avanturama, a u sebi mislim, blago njoj, ona godinama nije čula za Vučića!

Taj će dan leta gospodnjeg 1975. ostati zapamcen po dva važna dogadaja: u Domu kulture od 4, 6 i 8 davana je "Ajkula", koju su u zagrebačkom "Nedeljnom popodnevu" najavljivali i kao "Ralje"; naziv po sebi i nije bitan ali film jeste, itekako: prvi susret sa Stivenom Spilbergom (čega tada nismo bili svesni) i prvi samostalni odlazak na matine, čega smo bili itekako svesni. Drugi dogadaj indirektno povezan sa ovim prvim bila je smrt Miladina Popovića, čuvenog pančevačkog sportiste i vlasnika poslasticarnice "Popović", lokalnog hrama sledbenika kulta Slatkog. Po čaršijskoj legendi - nikad proverenoj - iz "Popovića" su sladoled i kolači nošeni i na sofru drugu Titu i njegovim gostima. A ako ih je drug Tito guštao - o čemu bismo mi smrtni mogli da raspravljamo i na šta zamerke da stavljamo?

Elem, standardna procedura kod odlaska u bioskop - do toga dana sa roditeljima ili školom - nalagala je da se posle bioskopske predstave obavezno u Popovićevoj sali sa ogromnim ogledalima i nikad dovoljno mesta za sve koji bi hteli da sednu, obavezno omlati žito sa šlagom ili kesten pire. To su, naime, u to vreme bili in dezerti vasspostavljeni od aktuelnih trendsetera. Ali, zašto je bitna Popovićeva smrt? Pa zato što su u poslastičarnici, za njegovu dušu, baš tog dana sve služili besplatno.

Tako da smo pre filma jeli žito, posle filma kesten-pire, a onda još sa netaknutim džeparcem na taj način sačuvanim trčali kod "Pelivana" ne bi li se doradili - sad već po slobodnom izboru - turskom ili grčkom baklavom, krempitom, šampitom ili šam rolnom. i onda sve zalili limunadom.

nsarski juče

CITAT :

Ovaj blog od 11 rečenica (ako sam dobro prebrojao) u furioznom ritmu pokriva sve pod kapom nebeskom.

..............................

Uz to linearnost vremena je zabluda, darvinizam takođe.

Ukazujući na nesumnjivo kratak broj rečenica, pritom izražavajući (opravdanu)  sumnju u vlastiti rezultat/e prebrojavanja, i dajući poprilično pretencioznu i neodređenu ocenu  deskriptivnog tipa 'pod kapom nebeskom'  a uz sve to karakterišući

Ni pod razno nisam sklon ekshumaciji, a još manje post-patološkom čeprkanju, te ovo što ću napisati  nemojte nikako svrstavati u navedene kategorije.

U…ne sećam se više kom razredu gimnazije imali smo između srpskofrancuskolatinskoistorijskogeografskofizičkomatematičkohemijskih predmeta i predmet Filozofija i Politička ekonomija! Naterajte sebe da

Autor: dr Davor Džalto

Pre nekoliko dana Noam Čomski, po mnogima najznačajniji živi intelektualac na svetu, održao je još jedno predavanje na Kolumbija (Columbia) univerzitetu u Njujorku. Tema je, čak i za površne poznavaoce opusa ovog mislioca, bila uobičajena: America and Israel-Palestine: War and Peace.

 Iako je većina prisutnih, pretpostavljam, već imala makar okvirnu ideju o tome kako će predavanje izgledati, koje će to biti tačke fokusa kao i konačna poruka, to nije sprečilo više od 500 ljudi da se okupe u Bernard Sali, na Broadway-u, dok je

 What could be more natural for a species that has exterminated its animal kin than to look into a mirror and find that it is not alone?

Napomena: romanticni neka ne citaju ovaj tekst, a ostali neka ne previde da se radi o politickoj filozofiji, a ne o licnom ubedjenju autora bloga, tj. mene.

Kad bi vam ponudili da se opredelite izmedju darvinistickog i religijskog pogleda na nastanak ljudske, koji biste odabrali? Da li bi ikad pomislili da opredeljenje za Darvina osporava postojanje humanizma?

 Pričao je na (slobodno) srpskom (na zaboravljenom srpsko-hrvatskom ustvari)  odgovarao na pitanja strpljivo strpljenjem vojnika koji gleda sagovornika, gleda dakle (i pita se dokle će ovaj da lupeta/zapitkuje) , ponekad porpimi intonaciju čoveka koji se obraća nekome ko  ne zna jezik ili tu nešto zamajava  i ništa pod milim bogom ne razume.

Šalu na stranu. Šta Agim Čeku kaže o izrućenju Mladića, o ratu, o miru, o tome kako i koliko Beograd (kao stilska figura,

 _