„... noć je ušla u nas
i nasa srca su prazna
ali ne, sve je ružan san
jutro će promijeniti sve..."

Ako, u svetu u kome jesmo, nestane pojam pravde, istine, časti, poštenja, ljubavi... u svom izvornom obliku, šta će od tog sveta ostati? I kakvog smisla i razloga može čovek pronaći, da u tom i takvom svetu o(p)stane?

Posveceno mojoj sestri koja zivi daleko

Kako je nastala pustinjska ruza, kamen?

Davno jednom postojao je beduin bez pravca i cilja.Na dugim putovanjima kroz nepregledna prostranstva Sahare odjednom je zapazio cvet neizmerne lepote kako raste na obodu pustinje.Zastao je da se divi  bojama koje do tad nije video i glasno govorio cvetu o njegovoj posebnosti.Reci su bile kao kapi kise tako retke u tim predelima. Cvet je vrlo brzo poceo da izbacuje jos pupoljaka i da biva sve lepsi. Beduin se stalno vracao sa svojih putovanja i dolazio sa jos lepsim recima za cvert.Gde god da je

U brzom čitanju jednog članka o ključnim idejama zapadne filozofije dođem do dela gde spominju Žižekovo tamo-negde gunđanje na temu šireg i pasivnog prihvatanja poraza marksizma i kapitalizma, gde bi on prvi poraz preispitao, a drugi iskoristio.

Uopšte mi nije potrebno da idem i tražim šta je on i gde napisao - tj nisam imao vremena - da bih u toj jednog rečenici prepoznao i veliki deo svog sentimenta.

Od marksizma, preko komunizma do Zvezadnih Staza.

A kako me je komunizam doveo do zvezanih staza tu su odjednom i rituali, kojih je serija prepuna u što igri mašte, a što pokušaju da se iz tog nekog budućeg lepšeg sveta ne zatre ljudska jednačina, da ono što nam je lepo i uzbudljivo do te mere da nam dotiče efemernu egzistenciju na ritualan način -iracionalan do nivoa gde ne da se uzročno-posledične veze potpuno gube nego, u stvari, nema ni mesta gde bi se udenule - ne bude isto tako efemerna pojava čije će tragove buduće čovečanstvo samo prebirati po nepreglednom moru istorijskih zapisa. Ili će dede i babe roboti prepričavati unucima robotima.

Pa onda pročitam članak koji kaže da je nama privrženost ritualima evolutivna osobina, čak toliko jaka da ajd, za odrasle bi se reklo da se radi samo o pripadnosti grupi, i potvrdi te pripadnosti, a grupa je važna, ali kod dece, malecke, su primetili dobrim delom neobjašnjivu pristrasnost u kopiranju i izvođenju radnji i rutina koje su negde videli, a kod kojih uzročno-posledičnost njima nije jasna ili vidljiva. Rutine koje razumeju nisu toliko interesantne.

... dana sa našim Predsednikom, Tomislavom Ignjatom Nikolićem, bajčetinskim Glembajem.

Čestitam svima koji slave.

... perpetuum mobile!

Pre polaska kući večeras pogledam u kancelariji BBC vesti i slučajno zastanem kod članka o povlačenju osoblja iz US ambasade u Kini zbog hakera koji su ukrali informacije o 21 milionu zaposlenih u državnoj službi u US. Tačnije, više mi je privukla pažnju kao-iz-Dr-Strangelove filma fotka, izobličenog-u-strasnom-izlaganju, lica James Clappera, za kog do tog trenutka nisam čuo, 4th Director of National Intelligence.

I sve mi to proleti kroz mentalni message-digest algoritam sumnjivog kvaliteta da bi rezultat bila dva druga asocijativna ključa:

  • Strast uopšte

  • Neadekvatan alat (no pun intended) da bi se strast zadovoljila

Приближавају се избори, говори се у медијима да ће нам Премијер мелодраматично поднети оставку и обнародовати да, ето, народ одлучи коме му је робовати... не. не, неће Наш Аца рећи тим речима, рећи ће, вероватно нешто у стилу, "како он, ето, тешко ради, а да му сви приговарају, па ето им, онда, он се повлачи, и вратиће се само ако га Народ буде желео". Узев у обзир да су моје блогопријатељице, Тес и Ања99, затајиле те ми нису послале текстове који би се бавили конкретно ДС-овом заоставштином и-или стратегијом борбе за презузимање државничког кормила од, како се показало, дупло горих и агресивнијих партитократа из Напредне странке; елем, девојке су затајиле а Антиоксијева размишљања су пала некако у бложни запећак, волео бих да поделим пар својих, лаичких, запажања везаних за протеклих пар година откако су моји другари из ДС звекнули с влас'. Но, пре свега, пошто видим да блогерима често умеју превладати некакве сумње, па пројекције, па слично томе, да рашчистим своју полазну позицију - не, није ми платила Гоца Чомић хонорар да говорим похвално о њеној политичкој организацији (ово је за леваке међу критичарима), није ме платио Мосад да скинем Ацу јер му Наша Маја иде са хиџабом, као представница државе, у државничку посету Ирану (ово је за дешњаке у критици), нити ме је било какво треће тело ангажовало, из простог разлога јер су сви ови људи превише заузети да би се бавили дометима мог надасве утицајног блога. Да се вратим, тада, браћелама и систрелињама из ДС-а.

"Спорт је део физичке културе који обухвата сваки облик организованог и неорганизованог обављања спортских активности и спортских делатности од стране физичких и правних лица у систему спорта, у циљу задовољења потреба човека за стваралаштвом, афирмацијом, физичким вежбањем и такмичењем са другима."

u nekom freaky smislu, kao kada pokušavaš da se poistovetiš s neprijateljem da bi razumeo na koji način on, neprijatelj, razmišlja i oseća, momci iz Globalnog Džihada me fasciniraju -

uspeli su sa par visokoprofilnih akcija, s prvorazrednom žrtvom i hrabrošću, protiv enormnog sistema nadzora, kontrole i moći, uprkos izvesnosti krajnjeg smrtnog ishoda svojih dela, da ostvare te akcije i preko noći postanu idoli Muslimanske Ulice.

Ako ne računamo statističke repove, sex, boks i slične đakonije, gde su neki mišići ponekad prirodno zategnuti, crni pojas deseti dan danas odnose, bar ponekom od nas u kasnijim adolescentnim godinama, oni koji umeju da nas nasmeju do bolno zategnutih trbušnih i oklolnih mišića, opuste u prirodnom osmehu pametne i kreativne osobe, bez obzira na prazne reči koje, možda, tačno znaju gde idu u svojoj nepotrebnosti, dok niko na njih ne obraća pažnju, iznenada veselo urade iracionalnu stvar, uzbuđeno skuvaju nešto dobro, pevaju do prijatnosti uz dobru muziku bez obzira na kanonično odsustvo izvođačkih kapaciteta, igraju uz ritam ako ne uz graciozno njihanje celog tela a ono bar uz oštro cimanje glavom sa prihvatljivo malim faznim kašnjenjem u odnosu na muziku, ... ima svašta, sve u svemu.

Oni što umeju da bleje sa iskrenim osmehom na licu, da se izrazim na književnom prigrevačkom (lažem, ovo sam maznuo od Beograđana).

U invaziji raznih informativnih gremlina što su donele godine blagih tehnoloških zima, svaki intelektualac (ili intelektualka, the singular includes the plural, he shall include she, and vice versa) koji drži do sebe u preletanju preko znanja koja nemamo mi, nego drugi, uz pomoć premalo proverenih obrazaca da nova znanja stavimo gde im je mesto, će prvo pokušati da uradi sve da bi se podigao na viši nivo.

Koji nivo?

Најјачи бунт против било које власти јесте прочитати једну књигу недељно. 

Кад схватимо да свака власт било где у свету игра онако како гласачко тело свира, тад нам постаје јасно где лежи корен промена.

Бунт против културе која је формирала власт јесте продуктиван бунт.

Бунт против власти је јалов. Бунили смо се против Милошевића, скинули га и опет смо на истом месту. 

И тако ћемо тапкати у месту док год је култура која генерише власт иста.

Тек кад се буде развијала и унапређивала медијска култура, тек када сви гласачи буду умели да препознају реторичке и дебатне форе и финте, тек кад будемо умели да прозремо емотивну манипулацију и њене ефекте,

тек када се буде развијала и унапређивала политичка култура, тек кад будемо разумели разлику између племенског и системског друштва, 

тек тада ће игра бити разбијена и промењена. 

До тад, играмо исту игру, само мењамо стране.