Елон Муск. Човек који је покренуо Pay Pal, Tesla Motors, SpaceX,... 

Човек којем ништа није тешко, који све време прича у својим мултимилионским пословима и инвестицијама, а да ниједном није поменуо - ПРОФИТ!

Na tekst "Nema više ni levice ni desnice" objavljen u "Politici" i na blogu, u kome tvrdim da levica i desnica više ne postoje kao bitni i određujući politički pojmovi, namesto kojih imamo neka druga razlikovanja koja su bitnija, stiglo je dosta reakcija, različitih ideoloških predznaka, po novinama, blogovima i društvenim mrežama. Reagovala je žustro i radikalna levica.

Olaf na plaži

Борба добра и зла главна је тема скоро сваке бајке, па и неких које је обрадио чувени Дизни. Није то случајно, јер се кроз морални филтер пропушта све што радимо на овом свету. У бајкама је лако јер је цела та ствар жестоко поједностављена и идеализована - постоји јасна дихотомија између добра и зла, али у животу та граница често није сасвим јасна. Зато смо закључани у вечној дискусији о моралности овога и онога, а неке од (привремених) закључака смо „извукли испред заграде", прогласили законом и на тај начин се као друштво одредили према добру и злу. Ево једне такве теме.

Svi su ljudi jednaki. Za neke ljude, ipak, kažemo da su „veliki", zbog širine optike kojom posmatraju svet i događaje. Za neke ljude kažemo da su „ograničeni" zbog uske prizme njihovih pogleda. Voleli Aleksisa Ciprasa ili ne, slagali se sa njegovom politikom ili ne, moramo mu priznati da je, svojim neuobičajenim potezima, proširio optiku evropske politike. Čovek koji se u većini interpretacija doživljava kao neki rigidni levičar, zapravo je srušio podelu na levicu i desnicu. Pocepao ih je bespovratno.

Istorija napreduje u protivrečnostima, što su dobro zapazili oni koji su o njoj ozbiljno mislili, bez obzira da li se radi o Hegelu, Marksu ili Valerštajnu. Protivrečnosti istorije postaju belodane „običnom svetu", koji se ne bavi njome profesionalno kroz naučna istraživanja, tek u vremenima kriza i nestabilnosti, kada ljudi, vođeni svojim egzistencijalnim porivima, počinju da se pitaju šta nosi dan, a šta noć.

u svetlu najnovijeg gafa najozloglašenijeg ministra u vučićevoj vladi, da se na poziciju vojnih sveštenika stavljaju nesveštena lica, na opštu zgroženost javnosti, ne samo civilne, već i ozbiljne vojne i crkvene, tj. ono malo preostalog zdravorazumskog i nekorumpiranog u srpskom društvu, što materijalno što duhovno uzev;

dakle, u svetlu tog najnovijeg blama pomenutog ozloglašenog i nevoljenog u narodu ministra, još od žrtvovanja najkvalitetnijih naših oficira u tragičnom udesu helikoptera na zdravstvenoj, humanoj misiji;

nekoliko stvari s ovim imenovanjem osoba koje blage veze s bogoslovljem nemaju mi je zapalo za sluh:

Кажу да се историја понавља, али само зато што из ње не учимо. Па хајде да прочитамо ову кратку историјску скицу. Свака сличност са стварним догађајима је случајна:
Када је куга погодила Женеву 1530. године, све је било спремно. Чак су отворили читаву болницу за жртве куге. Са лекарима, медицинским сестрама и медицинским сестрама. Трговци су давали новац, а градска власт је давала дотације сваког месеца. Пацијенти су давали и новац, а ако је неко од њих умро сам, сва имовина је одлазила у болницу.  Али онда се болници догодила катастрофа: куга је почела да јењава, а субвенције су зависиле од броја пацијената За особље болнице у Женеви 1530. није било говора о томе шта је исправно или морално. Ако куга доноси новац, онда је куга добра. 

Dramatične promene koje dolaze, najsnažnije posle neolitske i industrijske revolucije, će suštinski da redefinišu prirodu naših ekonomskih (i društvenih) interakcija. Transformacija će uklјučiti revolucije u biološkim, nano i digitalnim tehnologijima, zajedno sa socijalnom revolucijom koja će bitni umanjiti geografske i kulturne barijere. Ono što je razlićito je da će za razliku od prethodnih transformacija ova uklјučiti fundamentalnu promenu naših ekonomskih i društvenih odnosa.
Uobičajeno, ekonomisti smatraju da je svako homo-economicus: dakle, ponaša se u skladu

Sa početkom Prvog svetskog rata De Gol će kao komandir pešadijskog voda od samog početka biti uključen u najžešće bitke, hrabro se u njima držeći, bivajući ranjen već na početku rata. Neko vreme provodi u bolnici, kritički razmišljajući o taktici francuske armije, da bi po povratku na ratište ponovo bio ranjen, ali i dobio prva eksplicitna priznanja za hrabrost u smislu oficirskih preporuka, bivajući ponovo ranjen u velikoj bitci kod Verdena 1916. godine, padajući ovaj put u nemačko zarobljeništvo. U nemačkom zarobljeništvu upoznaje ruskog oficira Mihaila Tuhačevskog (Mikhail Nikolayevich Tukhachevsky), jednog od budućih komandanata ruske Crvene armije, sa kojim razmenjuje ideje o mehanizovanim, brzim, oklopnim jedinicama, za koje su obojica bili uvereni da će rešavati buduće ratove.