Лако је постати песимиста. Идите само на Твитер. Тамо вам је елита, паметни образовани људи, али и паметне образоване будале. Ови други доминирају, нажалост. Они који су довољно интелигентни да би учили, довољно паметни да би научили и будале јер све то покушавају да изразе кроз 140 карактера и да сатисфакцију траже у броју пратиоца не схватајући да их је обузела обична и сасвим управљива - сујета. То не значи да се у 140 карактера не може рећи много, али...

Данас је Дан државности Србије, празник који још увек није у потпуности заживео "у народу". Али верујем да ће за неколико година имати статус некадашњег 29. новембра на радост оних који воле младу прасетину, руску салату и подварак. Док се то пак не деси није згорег подсетити на оно што се обележава на данашњи дан а то су почетак Првог српског устанка и доношење првог Устава Србије.

Приближавају се избори, говори се у медијима да ће нам Премијер мелодраматично поднети оставку и обнародовати да, ето, народ одлучи коме му је робовати... не. не, неће Наш Аца рећи тим речима, рећи ће, вероватно нешто у стилу, "како он, ето, тешко ради, а да му сви приговарају, па ето им, онда, он се повлачи, и вратиће се само ако га Народ буде желео". Узев у обзир да су моје блогопријатељице, Тес и Ања99, затајиле те ми нису послале текстове који би се бавили конкретно ДС-овом заоставштином и-или стратегијом борбе за презузимање државничког кормила од, како се показало, дупло горих и агресивнијих партитократа из Напредне странке; елем, девојке су затајиле а Антиоксијева размишљања су пала некако у бложни запећак, волео бих да поделим пар својих, лаичких, запажања везаних за протеклих пар година откако су моји другари из ДС звекнули с влас'. Но, пре свега, пошто видим да блогерима често умеју превладати некакве сумње, па пројекције, па слично томе, да рашчистим своју полазну позицију - не, није ми платила Гоца Чомић хонорар да говорим похвално о њеној политичкој организацији (ово је за леваке међу критичарима), није ме платио Мосад да скинем Ацу јер му Наша Маја иде са хиџабом, као представница државе, у државничку посету Ирану (ово је за дешњаке у критици), нити ме је било какво треће тело ангажовало, из простог разлога јер су сви ови људи превише заузети да би се бавили дометима мог надасве утицајног блога. Да се вратим, тада, браћелама и систрелињама из ДС-а.

Olaf na plaži

Борба добра и зла главна је тема скоро сваке бајке, па и неких које је обрадио чувени Дизни. Није то случајно, јер се кроз морални филтер пропушта све што радимо на овом свету. У бајкама је лако јер је цела та ствар жестоко поједностављена и идеализована - постоји јасна дихотомија између добра и зла, али у животу та граница често није сасвим јасна. Зато смо закључани у вечној дискусији о моралности овога и онога, а неке од (привремених) закључака смо „извукли испред заграде", прогласили законом и на тај начин се као друштво одредили према добру и злу. Ево једне такве теме.

На изборима одржаним марта 2014. године листа СНС-а добила је преко 1,7 милиона гласова тј преко 48% и освојила 158 мандата (135 је СНС а остатак је припао придруженим члановима). Непуне 2 године после тога премијер ове већине, са скоро апсолутном влашћу коју има изгледа не зна шта ће па се опет врти прича о превременим изборима (и последњи

Ema Goldman: Slobodna ljubav? Kao da ljubav može biti išta drugo osim slobodna! Muškarac može da kupi pamet, ali svi milioni na svijetu nijesu uspjeli da kupe ljubav. Muškarac je potčinio sebi tijela, ali sva moć ovog svijeta ne može da potčini ljubav. Muškarac je potčinio cijele narode, ali sve njegove vojske ne mogu da potčine ljubav. Muškarac može da okuje i ograniči duh, ali je potpuno nemoćan pred ljubavlju. Visoko na svom prijestolu, sa svim svojim sjajem i pompom koja se zlatom može kupiti, muškarac je ipak samo siromašan i očajan, ako ga mimoiđe ljubav. Ali, ako ljubav postoji, i najsiromašnija kuća sija toplinom, puna je života i boja. Tako ljubav poseduje čarobnu moć da od prosjaka napravi kralja. Da, ljubav je slobodna i ne može da egzistira u nekoj drugoj atmosferi. Kada je slobodna, ona se daje bezrezervno, u velikim količinama i potpuno. Svi zakoni zasnovani na statutima, sve sudnice ovog svijeta, ne mogu da je iščupaju iz korijena. Ali, ako je tlo sterilno, kako brak može da dâ plodove? To je kao poslednja velika i očajnička bitka prolaznog života protiv smrti. Ako se ikada ostvari istinsko drugarstvo i postigne jednakost među polovima, onda će ljubav, a ne brak biti ona snaga koja je dovela to toga.

u svetlu najnovijeg gafa najozloglašenijeg ministra u vučićevoj vladi, da se na poziciju vojnih sveštenika stavljaju nesveštena lica, na opštu zgroženost javnosti, ne samo civilne, već i ozbiljne vojne i crkvene, tj. ono malo preostalog zdravorazumskog i nekorumpiranog u srpskom društvu, što materijalno što duhovno uzev;

dakle, u svetlu tog najnovijeg blama pomenutog ozloglašenog i nevoljenog u narodu ministra, još od žrtvovanja najkvalitetnijih naših oficira u tragičnom udesu helikoptera na zdravstvenoj, humanoj misiji;

nekoliko stvari s ovim imenovanjem osoba koje blage veze s bogoslovljem nemaju mi je zapalo za sluh:

S je bio dušanovački mangup, frajer, kozer, zajebant, švaler, muvator i lafčina velikog srca. Po profesiji šofer. Negde oko 1985. vrati se S iz Nemačke besan kao ris: majku švapsku, Hitler, Gestapo, SS, partizani... Šta je bilo?

Zvala me jedna fina gospođa seli majku iz Minhena. Uzmem špediter (zatvoreni kamion za selidbe), stignem tamo 3-4 sata ranije, rešim da iskoristim vreme i promenim u kamionu

u nekom freaky smislu, kao kada pokušavaš da se poistovetiš s neprijateljem da bi razumeo na koji način on, neprijatelj, razmišlja i oseća, momci iz Globalnog Džihada me fasciniraju -

uspeli su sa par visokoprofilnih akcija, s prvorazrednom žrtvom i hrabrošću, protiv enormnog sistema nadzora, kontrole i moći, uprkos izvesnosti krajnjeg smrtnog ishoda svojih dela, da ostvare te akcije i preko noći postanu idoli Muslimanske Ulice.

My routine had all the usual morning hiccups associated with my as yet decaffeinated state: I dropped the spoon while making my coffee; I found a dark thread on my white bathrobe, which it seemed I had inadvertently put on inside out; the butter knife slipped from my hand mid-toast; reaching for it, I hit the bread and overturned it; I took a new piece of bread (and new knife) and re-booted. Thus reconfigured, I proceeded to my breakfast.